Life

Često čujemo da život nije ono što nam se dešava, nego to kako mi to doživljavamo. Sa vremenom sam i ja to shvatila na svoj način.

Rodila sam se u Beogradu i već kao malo dete sa roditeljima sam otišla da živim u Moskvu.  Od tad je moj život vezan za dva grada. U Moskvi sam živela veći deo svog zivota. Tamo sam se školovala i magistrirala na Moskovskom Državnom Univerzitetu Lomonosov, tamo našla posao o kom sam sanjala u medjunarodnoj reklamnoj agenciji Saatchi& Saatchi. Moskva mi je dala ogromno životno iskustvo, sjajnu profesiju i drage prijatelje koji su i danas sastavni deo mog života.

Ali nekako uprkos logici, ja sam uvek imala osećaj, da nisam baš sasvim na svom mestu, uvek mi se činilo da mi nešto nedostaje. I svaki put kad bih dolazila u Beograd, imala sam onaj iracionalni osećaj radosti, koj ne može rečima da se opiše niti dočara, osećaj lakoće i sreće. Za Beograd me je uvek vezivala moja porodica, braća, sestre i moji dragi prijatelji. I onaj poseban miris Beograda, jutarnji miris turske kafe i pekare na svakom ćošku.

Jako dugo vremena nisam znala gde tačno pripadam. Rodjena sam u Srbiji, ali ceo život živim u Rusiji.  Tamo sam uvek bila stranac, a ovde su me zvali Ruskinja. Kad sam bila u Moskvi stalno me je vuklo u Beograd. Kad bih dolazila u Beograd, uvek me je život, zbog nekog razloga, vraćao u Moskvu. I nisam znala sama sebi da definišem gde je moje pravo mesto.

Uvek sam htela da imam sina i da ga rodim u Beogradu i život mi je dao takvu mogućnost. Na sedmom mesecu trudnoće otišla sam sa posla i došla u Beograd da u svom gradu rodim našeg sina. Medjutim kad smo ga dobili, uskoro nakon toga mene i mog supruga je život opet vratio u Moskvu.

Kad sam rešila da osvojim novu profesiju i upisala se u Moskvi na Erikson Coaching Internacionalni Univerzitet da bi stekla sertifikat ICF coach-a, saznala sam da sam trudna sa drugim detetom. To je bio ozbiljan stres faktor i mogao je da bude prepreka da nastavim u tom smeru. Medjutim ja sam rešila da je to najbolja moguća motivacija da što pre završim da obukom i praktičnim delom kako bih mogla u potpunosti da uživam u majčinstvu i u svojoj novoj profesiji.  Tako sam skoro pred sam porodjaj dobila željeni sertifikat, moja devojčica se rodila u Moskvi i nas dve smo krenule u nove avanture.

Nije uvek sve tako kako mi planiramo i na neke stvari zaista ne možemo da utičemo.  Ali definitivno je na nama da izaberemo kako ćemo da se nosimo sa situacijama koje nam život pruža.  Ja sam prihvatila činjenicu da je život nepredvidljiv, ali isto tako sam osvestila da je na meni šta ću od njega da napravim i kako ću da ga živim.

To što sam godinama doživljavala kao teret, zapravo je bio veliki plus, kako za mene tako i za moju decu. Tek imajući njih dvoje u naručju ja sam shvatila kakav je to blagoslov, što znam bajke na dva jezika i sad mogu njima da ih prepričavam, sto mogu da ih upoznajem sa dve bliske ali ipak različite kulture i što mogu da se osećaju kao kod kuce u dve zemlje.

Da je umeće života da uživamo baš tu gde smo sad. Da ne mislimo o tome kako je uvek bolje negde tamo, gde nas nema. Da ne gledamo kako drugi žive, već da kreiramo svoj život na najbolji za nas način. Jer svako ima svoj način i svoju definiciju sreće. 

Kad sam to osvestila tad sam i došla na ideju da napravim medjunarodni projekat, koj će biti projekcija mog života, mojih vrednosti i mog shvatanja šta znaci biti žena i živeti svoju svrhu. I to što sam odrasla na dve kulture mi je dalo mogućnost da sagledam to pitanje drugačije, na svoj način.