Da li prepoznajete neku od sledećih rečenica: «Hajde molim te, tebi to nije problem. Zar ti je teško, pa tebi je to 5 minuta posla» pa onda čujete same sebe kako izgovarate: «Pusti ja ću».
Najsmešnije je kad u jednom trenutku čujete reči « moja mama može sve!» pa ne znate da li da se radujete ili da plačete od tolike «svemoćnosti». Tada naravno učinite i nemoguće kako bi opravdale toliko poverenje.
Odgovaramo na očekivanja i svakodnevno naporno radimo na tome da održimo status: «dobre koleginice», «dobre prijateljice», «dobre ćerke», «dobre supruge ili majke».
Pitam se gde je ta granica kada to što smo dobre za druge, više nije dobro za nas same?
Kako ostati stabilna, ali i dovoljno fleksibilna u svakoj od svojih uloga?
Kad je pravi trenutak da kažemo «Čekaj, stani, ovako više ne može».
Koliko često imamo razgovor same sa sobom kada se umirimo, centriramo i upitamo:
«Od 1 do 10 koliko sam sada dobro? Da li sam uopšte dobro?»
Verujem da retko to radite.
Ja sam na ovo pitanje prvi put odgovorila tek kada sam krenula na edukaciju za kouča i to zato što sam ga imala u sklopu vežbe.
Sama sebi sam ga postavila onda kada sam po drugi put postala majka i bilo mi je svega previše.
U tom trenutku završila sam edukaciju, pokrenula privatni posao, plasirala svoj koučing program i dobila drugo dete. Sve oko mene bilo je dobro, osim mene.
Imala sam težak oporavak posle porođaja, diskusherniju, bolove i brinula o dvoje male dece.
Bilo mi je teško da držim sopstvenu decu u naručju i zbog toga sam se osećala bezgranično bezpomoćno.
Tada sam osvestila koliko je bitno da JA budem dobro, kako bi i moja deca bila dobro.
Naučila sam lekciju, da je moja osnovna obaveza da budem fizički i mentalno zdrava. To više nije bilo pitanje izbora, već pitanje lične odgovornosti. Briga o sebi je zapravo briga i za sve one koji se na nas oslanjaju.
Nije moguće pružiti ono što nemamo. Nije moguće biti podrška drugome, ako se ne osećamo stabilno.
Nije moguće biti izvor sreće i radosti, ako mi nismo dobro.
Ne možemo iskreno saslušati i razumeti drugu dušu, ako nismo pre toga razumeli i prihvatili sebe.
Ja neću naučiti svoju decu odgovornosti, ako nisam odgovorna prema sebi i prema njima.
Ne mogu ih naučiti saosećajnosti, ako im pričam da je život borba i da nije bitno kako do postavljenih ciljeva.
Ne mogu očekivati da oni budu srećni, ako im ja ne dočaram sreću u malim, svakodnevnim stvarima.
Ne mogu im preneti osećaj lakoće, ako ja vibriram strahom i brigom.
Odrastala sam na uverenju da se dobre majke žrtvuju za svoju decu.
Projekciju ljubavi kroz žrtvu, brigu i strah gledala sam ceo svoj život.
Medjutim kad sam ja postala majka, poverovala sam da majke ne trebaju za svoju decu da umiru, već da ih uče kako izgleda život kakav vredi živeti. Kad majka nije žrtva, već inspiracija. Samo iz te pozicije moguće je imati zdrave odnose bazirane na bezuslovnoj ljubavi i slobodnoj volji, a ne na obavezi i griži savesti.
Kako bi bili dobro, važno je da osvestimo sa kim podržavamo toksične odnose.
Dr Lilian Glas, ekspert u oblasti komunikacije i psihologije sjajno je opisala termin toksične veze u svojoj knjizi „Toksični ljudi” iz 1995.godine. Ona je definisala toksičnu vezu kao „bilo koj odnos između ljudi koji se međusobno ne podržavaju, gde postoji konflikt, nadmetanje i gde jedna osoba nastoji da omalovaži drugu“. Dok u svakoj vezi postoje usponi i padovi, Glasova navodi da je toksična veza konstantno neprijatna i crpi energiju, do te mere da u njoj ima više loših nego dobrih aspekata. U toksičnim vezama, obe osobe pokazuju nezdrava ponašanja i međusobno se tretiraju bez poštovanja.
Termin «toksični odnosi» ne odnosi se samo na partnerske, već i na prijateljske, poslovne i porodične odnose. Takvi odnosi mogu godinama da traju unutar porodice, u paru, između roditelja i dece, isto kao i između prijatelja i kolega.
Takve veze, ukoliko nisu izmenjene, imaju potencijal da budu vrlo štetne po naše, pre svega, mentalno zdravlje. Svakako toksična veza može se promeniti, ali je obično potrebno mnogo napora kako bi se one transformisale u zdrav odnos. Paradoksalno je to, što ako želimo da transformišemo toksičnu u zdravu vezu, moramo biti spremni da vezu prekinemo. Ako niste spremi na to, malo šta možete uraditi, jer će vaš toksični partner znati, da na kraju krajeva ma šta on/a uradio/la, vi nećete otići.
Imajmo na umu da je za toksičnu vezu potrebno dvoje. Iako jedna osoba u odnosu može ispoljavati više toksičnih ponašanja, uvek treba videti kako se ponaša i druga osoba u tom odnosu, odnosno kako reaguje na toksično ponašanje. Teško je priznati sebi da svojim ponašanjem doprinosimo toksičnosti veze. Međutim, prihvatanje odgovornosti je put razvoja.
Od izuzetnog je značaja takve odnose prepoznati i ako je moguće eliminisati, ukoliko ne, barem minimizirati svoje aktivno učešće u njima. Nema ničeg strašnog u tome da na neko vreme smanjimo ili prekinemo komunikaciju ako je postala nezdrava, puna prebacivanja i ogorčenosti. Moguće da kroz neko vreme takve odnose preoblikujemo u zdravije, ukoliko bude postojala obostrana želja.
Takav odnos se lako prepoznaje ali teško preoblikuje, pogotovo ako smo emotivno involvirani. Zato je preporuka da počnemo da postavljamo zdrave granice tamo gde nam je emotivno to lakše da uradimo. Počnite da postavljate granice sa nepoznatim ljudima koji imaju potrebu da vam se nametnu.
Sledeći korak je da postavite granice na poslu, jasno davajući do znanja kad vam nešto ne odgovara.
Tako postepeno jačate svoj «mišić samopouzdanja».
Vremenom kad dodje trenutak bićete u stanju da se zauzmete za sebe i u odnosima sa ljudima koji su vama bliski, ali sa kojima morate da postavite neke granice i dogovorite se oko nekih novih pravila.
Bolje je da se suočimo sa našim toksičnim obrascima ponašanja nego da živimo u neznanju i da se jednog dana razbolimo, a da nismo ni sami svesni zbog čega.
Nije najstrašnije prekinuti odnose, mnogo je strašnije poverovati da ne zaslužujemo bolje.
Nažalost to se dešava mnogo češće nego što smo toga svesni.
Kako se zaštititi i postaviti zdrave granice ?
Kod postavlj anja zdravih granica najveću ulogu igra asertivna komunikacija.
Pri asertivnoj komunikaciji poštujemo svoja, ali i tuđa prava i želje.
Asertivnost je ponašanje kojim se zauzimamo za sebe, iskazujemo svoje potrebe i stavove na direktan i nedvosmislen način, a da pri tome ne ugrožavamo druge.
Prednosti takve komunikacije su da se osećamo dobro u odnosu sa sobom i u odnosu na druge, da povećavamo samopoštovanje i smanjujemo anksioznost, što nam pruža mogućnost slobodnog izbora u životu.
Najbolji način da to ostvarimo, jeste direktno saopštavanje šta osećamo, šta nam smeta i šta ne želimo.
Jedno od osnovnih pravila jeste svesnost da imamo pravo da kažemo NE, a da ne osećamo grižu savesti zbog toga.
Ja sam neko vreme svesno radila na tome da imam pravo na stav «Ja biram da budem dobro» bez da imam potrebu da to objasnim ili opravdam.
Treba vremena da se usaglasimo sa tim stavom, jer takva pozicija se kosi sa uverenjima na kojima je vecina nas odrastala.
Međutim svako ko radi na sebi, zna da uvek polazimo od sebe i
da biti dobro – je preduslov kako bi bili dobri za druge.
Samo tako možemo širiti radost umesto mržnje, gajiti saosećajnost umesto osude, pružiti iskrenu podršku umesto ljubomore. Što više bude pojedinaca koji su dobro, to će zdravije biti društvo i generacije koje tek dolaze.