Категорија: Life

Zabluda uspeha.

Identifikacija uspeha sa trijadom „slava–moć–novac“, pruža nam primamljivu iluziju, u koju mi biramo da verujemo. Verujemo da se uspeh postiže bogatstvom, statusom ili popularnošću, uprkos tome što znamo da su to površni i prolazni faktori, koji daju kratkoročan osećaj ispunjenosti.
Sociološka istraživanja su dokazala da osobe sa takvim kriterijumima uspeha mnogo češće pate od anksioznosti, depresije i osećaja nedovoljnosti.
Kako i ne bi, nemoguće je biti zadovoljan, ako ne znaš da li si dovoljan.  

Da li smo dovoljni?
Da bi odgovorili na to pitanje važno je da prepoznamo svoje kriterijume uspeha koji su u skladu sa našim vrednostima i ciljevima.
Postavlja se samo pitanje da li ih uopšte imamo?

Nekadašnje pravilo koje smo učili u školama marketinga «Ako te nema na internetu ti ne postojiš», danas poprima jednu novu destruktivnu dimenziju.

U savremenom svetu se sve brzo dobija i još brže gubi. Živimo na klik i sve što zahteva malo više napora i truda zaobilazi se. Popularna su brza rešenja i traže se momentalni rezultati. Ne ulaže se u dugoročno planiranje ni na globalnom, a kamoli na individualnom nivou.

Ljudi o kojima do juče niko ništa nije znao, iznenada postaju viral celebrity koje prate milioni, dok oni kače slike sa različitih destinacija i bitnije je šta konzumiraju, nego da li imaju šta da kažu.
Sa druge strane obrazovani i inteligentni ljudi sa važnom porukom, koji godinama posvećeno rade, ne dobijaju ni blizu zasluženu reakciju okoline, što ih dovodi u situaciju da uče da budu animatori, kako bi zadržali auditoriju na svom profilu.

Postaje bitniji broj pratioca, nego broj realnih dostignuća.
Opsesivno isčekivanje lajkova i šerova, nam pumpaju ili ruše ego, dok povratna informacija u vidu «like», postaje ekvivalent uverenja da nas neko vidi i čuje.

Da li postajemo nevidljivi, ako nismo dopadljivi?
Da li se danas vrednost pojedinca svodi na subjektivnu procenu nepoznatih njemu ljudi?
Da li čovek uopšte može biti uspešan, ako jureći za priznanjem zaboravi ko je i sve ono što nije?

Istorija ipak kaže NE.
Dokaz toga možemo videti i u večnom klasiku, romanu Slika Dorijana Greja, Oskara Vajlda. To je divan primer toga da je uvek dolazilo do prodavanje duše zarad mladolikosti, popularnosti ili dobiti, ali to nikada nije bilo vredno toga.

Ako izgubimo sebe, nemamo više dom u koji možemo da se vratimo.
Zato čuvajte svoj unutrašnji svet, kao dom koji će biti vaše utočište i u vreme oluje.

Verujem da je bitno kreirati svoj mali svet velikih ljudi i da je vrednije da vas prate 100 ljudi koji vas cene, nego 1 00000 voajera koji su danas tu, sutra nisu.

Verujem da postoje večne vrednosti i da je pravi uspeh na kraju dana biti u miru sa sobom i svojim odlukama.
Ako imate osećaj da nije vaše vreme, to samo znači da vaše vreme tek dolazi.
Vremena se menjaju, okolnosti se menjaju, trendovi se menjaju, ali postoje vrednosti koje se ne menjaju i koje nemaju cenu.
Nemojte umanjivati sebe, da bi nekome bilo sa vama lakše.

Da bi sačuvali svoj mir i celovitost, praktikujte sledećih par pravila:

1. Napišite sebi kako ćete prepoznati da ste uspeli? Kako želite da se osećate?
2. Kreirajte male svakodnevne rituale, koji će vas podsećati kako želite da se osećate.
3. Kreirajte navike koje će vas podržavati u tome da se tako osećate.
4. Verujte sebi i nikada ne spuštajte svoje kriterijume.
5. Pratite svoj unutrašnji osećaj sreće i ostanite svoje.

Ostati svoja u današnjem svetu zahteva nameru i samosvest. Definišite svoje vrednosti, postavite ciljeve i granice, praktikujte disciplinu i samosaosećanje, negujte smislene odnose. Tako ćete očuvati sebe..

Svi smo dobri u tome da počinjemo, ali malo nas zna kako stvari da završavamo.

Mesec decembar nosi posebnu energiju i postoji određena doza uzbuđenja jer na energetskom nivou se dešava zatvaranje jednog ciklusa. Sve što nema svoj logičan završetak traži svoj kraj.

U jednom istraživanju pročitala sam o teretu nezavršenih priča i to me je navelo na razmišljanje o tome koliko zapravo nosimo u sebi tih nezavršenih priča.

Koja je tvoja nezavršena priča ?

Teret nezavršenih priča nisu «To do liste» do kojih nikako da dođemo.
Mnogo više naše energije odlazi na neobavljene razgovore, koje stalno vrtimo u glavi.
Neizrečene reči, koje i dalje gutamo. Nepostavljene granice, koje se i dalje prelaze.
Nedorečene priče, koje su ostale da vise u vazduhu.
Melanholično pitanje «Šta bi bilo, kada bi bilo»?

Sve ono što bismo trebali da kažemo i uradimo, a nismo, neće nigde otići.
Možemo ga potisnuti u nesvesni deo sebe, ali će nam se vraćati svaki put kada budemo u sličnoj situaciji. Stvar je u tome što nezavršene priče imaju tendenciju da se ponavljaju, u vidu novih, ali jako sličnih scenarija, koji traže svoj završetak.

Bitno je da ih prepoznamo. Da nađemo u sebi snagu da ih svesno završimo ili da priznamo sebi da to ne želimo da radimo. Dobar primer tome je, ružan san, koji vam se vraća iznova i iznova, sve dokle ga jednom svesno ne završite u glavi, onako kako želite da mu izgleda kraj.

U coachingu postoji nepisano pravilo, ako imate cilj, koji prenosite iz godine u godinu i niste krenuli sa njegovom realizacijom već 5 godina vreme je da odustanete od njega. Da budete iskreni i kažete sebi da vam očigledno nije toliko bitan i tako oslobodite sebi mentalno prostor za ono što zaista želite, umesto ono od čega bežite.

Verovatno vam je poznat osećaj satisfakcije i olakšanja kada završite i predate neki projekat.
Isto to se dešava i na mentalnom nivou kada nedovršenim pričama damo svoj kraj.
Gradimo veru u sebe, onda kada završavamo započeto, kada umemo da stavimo tačku i da okrenemo novi list.

Predlažem da napravimo retrospektivu svojih priča, kojima nismo dali zasluženi kraj.

Na osnovu sesija izdvojila sam spisak tema, koje nam oduzimaju energiju na mentalnom nivou?

1. Nerešen odnos sa majkom/ ocem
2. Kada nismo oprostili drugima
3. Kada nismo oprostili sebi
4. Nezavršeni ljubavni scenariji, na kojima svesno nije stavljena tačka
5. Isčekivanje
6. Razmišljanja na temu, šta bi bilo kada bi bilo
7. Objašnjavanje zašto nešto radimo
8. Osećaj krivice kada nešto radimo
9. Kontinuirano stavljanje drugih ispred sebe
10. Zapostavljanje svojih ambicija

Nerešene situacije vremenom se pretvaraju u frustracije, zato predlažem da minimiziramo spisak svojih frustracija, barem one na koje možemo da utičemo.

Da bi postala ono ko želiš da budeš, moraš da prestaneš grčevito da se držiš onoga ko si mislila da si mogla da budeš.

Da priznaš sebi čemu i kakav želiš da napišeš novi kraj.
Zato pre nego što u prednovogodišnjoj euforiji počnemo da planiramo šta sve novo želimo, hajde da rešimo šta staro možemo da završimo.

Iz pozicije koučinga, verujemo da je svaka odluka donešena u konkretnom kontekstu bila najbolja moguća u datom trenutku. Doneli smo je iz nekog razloga. Možda nismo znali bolje, možda je to jedino što smo mogli da uradimo u tom trenutku, možda smo verovali da je to za naše veće dobro ili za veće dobro ljudi koje smo voleli. Kako god bilo ta odluka je odredila naše dalje kretanje, možda nas je ojačala, možda promenila, ali svakako nas je nečemu naučila i formirala.

Najgore što možemo sebi da uradimo i zapravo što najčešće radimo, jeste da kopamo po prošlim odlukama koje više ne možemo da promenimo, pitajući se «šta bi bilo, kad bi bilo».
Iznenadili biste se kad bi znali koliko žena se kaje zbog odluka svoje prošlosti i koliko njih nema snage ništa da uradi osim da se vraća u događaje i mesta kojih više nema.
To iscrpljuje i uvlači u začarani krug samokritike i preispitivanja iz kog je mnogo teško izaći.

U koučingu se osvrćemo na odluke samo kao na korake u procesu ličnog rasta:

• Analiziramo koje odluke su bile donete umesto nas, te jedino što smo mogli je bilo da ih prihvatimo.
• Koje odluke smo doneli zbog spoljnih faktora i stavljamo ih u kontekst u kom su bile donete. 
• Analiziramo da li možemo neke od odluka da promenimo danas i odvajamo ih od onih po pitanju kojih više ništa ne možemo da uradimo, osim da ih mentalno spakujemo u kofer «iskustva».

Odluke koje donosimo na dnevnoj bazi, kao i one važne i velike, same po sebi su neutralne. Pitanje je našeg stanja u trenutku donošenja odluke.
Odluka koju prati visoka vibracija i vera u pozitivan ishod rezultiraće rezultatom kakav želite.

Ono što se dogodi pa ljudima izgleda da su pogrešili jeste da je vibracija koja je pratila odluku bila nestabilna. Sumnjaju, strahuju, nesigurni su, slušaju tudja mišljenja pa se preispituju i tako dovode sami sebe u stanje nesigurnosti iz kog je jako teško držati se svoje odluke.

Kada donosite bilo koju odluku prvo budite iskreni prema sebi.
Razmislite o opcijama koje imate.
Preispitajte se sa kojom odlukom ćete moći da se uskladite i sa posledicama koje odluke možete da se nosite. Da li ste spremni na posledice koje vam donosi ta odluka?
Bila ona «najteža opcija» ili «linija manjeg otpora» važno je da vama ta odluka deluje ispravno u trenutku u kome je donosite.

Važno je osvestiti na šta stavljate fokus, o čemu razmišljate u trenutku donošenja odluke.
Da li se više usmeravate na ono što je negativno ili na ono što može biti pozitivno.
Premišljajte se i analizirajte dok ne dođe trenutak da rešite, ali kada rešite, od tog momenta verujte u svoju odluku.
Radujte joj se, držite fokus na pozitivnom izhodu, očekujte rezultat koji želite.
Tako se usklađujete i donosite odluke koje POSTAJU ispravne za vas, kako god one delovale drugima.

Vera i vibracija koje posedujete kreirajuju rezultate kojima svedočite. Ako verujete u svoje odluke ne grešite, već stičete iskustvo i pravite zaključke. Jedina greška koju ovde možete da napravite je da niste bili iskreni sa sobom od samog početka.   

Ne postoji pogrešna odluka ukoliko ste se vi sa njom usaglasili.

Koju god odluku doneli, može se desiti da je bila pogrešna iz nekog ugla, kao što i svaka odluka koju donesete može da bude najbolja odluka koju ste doneli, samo ako ste se unutrašnje sa njom uskladili.

Pre svake odluke zapitajte se i pratite svoj osećaj:

• Hoću li se bolje osećati ako ostanem na ovom poslu ili ako odem?
• Hoću li se bolje osećati ako ostanem u vezi ili će mi biti prijatnije da sam sama?
• Hoću li se bolje osećati ako kažem sve šta mislim ili ako prećutim i odem?
• Hoću li se bolje osećati ako izađem ili ako ostanem danas kući?

Vežbajte usklađivanje sa sobom, pratite kako se osećate tokom i nakon vaših odluka.

Važno je da znate da to ne znači da nemate pravo nikada da promenite odluku.
Okolnosti se menjaju, vi se na kraju krajeva menjate i uvek imate pravo da se predomislite. Samo prvo obavite iskren razgovor sa sobom, poverujte da je novo rešenje bolje od predhodnog.
Tako će nova odluka biti najbolja za vas u sadašnjem trenutku.

Promena se ne dešava onda kada smo je poželeli, već onda kada smo doneli odluku da bude drugačije i usaglasili se sa odlukom i sa njenim posledicama.

Dobre odluke proizlaze iz iskustva, a iskustvo proizlazi iz loših odluka.
Usredsredite se na ono što dobijate, a ne na ono šta gubite.

Donošenje odluka nas osnažuje jer nam daje osećaj kontrole nad svojim životom.
Najvažnije je da vežbate usklađivanje sa svojim odlukama. Da li su ispravne ili pogrešne, sekundarno je, ali jedno je sigurno – dobićete povratne informacije koje će vam pomoći da napredujete. Ponekad su najmanje odluke one koje vam mogu zauvek promeniti život.

Svaka odluka nas prilbližava ili udaljava od nas samih. Lakše je donositi odluke kad znate ko ste i koje su vaše ključne vrednosti. Verujem da je tajna usklađenosti sa odlukama u poštovanje buduće verzije sebe koju svesno kreiramo.

Nedonošenje odluka zapravo znači doneti jednu veoma važnu odluku.

To znači verovati nekome više nego sebi.
Uzdati se u nekog drugog, jer ne možemo u sebe.
Pridružiti se životu drugih i pustiti da oni odlučuju.
Dozvoliti da odlazeći taj neko odnese i sve što smo verovali da je bilo naše.
To je poprilično rizično ulaganje bez prava na žalbu.  

Budite samo svesni toga.

Danas analiziramo različite stilove ponašanja i otkrivamo šta se krije iza igre i uloga koje igramo svaka na svoj način.

Evidentno je da smo neke od programa nesvesno prekopirale po uzoru na naše roditelje, dok smo druge svesno kreirale kako bih upravo izbegle ponavljanje iste priče.
Neke od nas su nemo svedočile, dok su se druge aktivno suočavale sa situacijama koje im je život servirao. Neke su bile «tatine princeze», dok su druge bile «tatini sinovi».
To je u svakoj od nas pokrenulo podsvesnu motivaciju da po svaku cenu čuvamo to što imamo ili naprotiv da ne dozvolimo da se ponovi ono što nekada nismo birali. U svakom slučaju to su bile samo inicijalne kapisle za mnogo toga što će se dalje u nama razvijati i šta ćemo same kreirati.  

Pisale ste mi da:

• Da već dugo živite u senci i stalno ugađate drugima.
• Da potiskujete svoje želje i ambicije zbog partnera.
• Da osećate da gubite sebe i želite odnose u kojima i vas neko vidi.
• Da se trudite da se svidite svakom muškarcu koji se pojavi u vašem životu.
• Da ste se umorile jer sve vučete na svojim leđima.
• Da ste se više puta razočarale i više nikome ne možete da verujete.
• Da želite da nađete kvalitetnog partnera, ali da takvi više ne postoje.

Predlažem da prepoznamo scenarije koje igramo, da bi kasnije, ukoliko želimo, mogle da nađemo način da ih promenimo.

Na prvi pogled, svedoci smo dva najčešća scenarija u partnerskim odnosima.
Vidimo inferiornu poziciju žene u partnerkom odnosu, gde ona u partneru vidi autoritetnu figuru koja sve bolje zna. On rešava sve počevši od finansijskih pitanja, pa do toga šta je za nju dobro, a šta nije.
Sa druge strane vidimo superiornu poziciju žene, koja preuzima ulogu majke svog partneru, gde ona sve rešava i najbolje zna. Ni jedna, a ni druga pozicija ne vode ka zdravom i kvalitetnom partnerstvu.
Međutim oba scenarija funkcionišu i opstaju dokle god svako dobro zna svoju ulogu i ne traži više od toga.

Kada žena u partnerskom odnosu ulazi u ulogu ćerke, tu postoje određena pravila igre.

Kako se ponaša «žena devojčica»?
Ona je tu da raduje svog muškarca i dokle god ona uspeva u tome, ona će dobijati ono što ona želi.
Ona komunicira tako što traži, očekuje, oduševljava se, žali se, ljuti i privlači pažnju izlivima emocija.
Kako se odnosi muškarac prema takvoj ženi?
Kao prema detetu. On nju raduje, vaspitava, hvali, kažnjava, obasipa poklonima, koje kasnije oduzima ukoliko smatra da ih u tom trenutku nije zaslužila.

To je jedna manipulativna i u svojoj srži disfunkcionalna veza, koja može savršeno da funkcioniše dokle god svako dobro igra svoju ulogu.

Ovakvi scenariji su tipični za žene, koje su imale jaku i dominantnu očinsku figuru i navikle su da neko drugi brine o njima, kao i za one koje ulaze u odnose iz pozicije nedovoljnosti, kada se partner doživljava kao princ ili spasioc. On je taj koji nju spašava od okruženja ili životnih poteškoća.
U tim situacijama žena je spremna na puno kompromisa sa sobom kako bi ostala sa njim i u novostečenoj zoni komfora. Nekada je to finansijska stabilnosti, ali može biti i beg od svoje prošlosti ili sebe same.

Muškarac u takvoj poziciji ima pravo da pruža i oduzima, ugađa i kažnjava kako smatra potrebnim jer ste mu vi dali tu vlast nad sobom. Ne nailazimo mi stalno na iste muškarce, nego mi svakog muškarca pretvorimo u onoga ko će biti nama autoritet svojim stavom i svojim ponašanjem.

Kada ulazimo u odnose jer bežimo od nečega, to nešto nerešeno svesno ili ne unosimo ponovo u svoj život i stvaramo začarani krug gde kokreiramo iste situacije u novim okolnostima. Zato kad shvatite da ste u ovoj situaciji, jako je bitno da proanalizirate šta dobijate, a šta gubite, čega ima više pluseva ili minusa za vas. Prepoznajte od čega bežite i da li je to zaista potrebno još uvek da radite. Neke šablone vučemo po navici, a nismo ni svesni da smo ih prerasli.

Žena koja je u inferiornoj poziciji sa vremenom sve se više umanjuje. Ona se sve više trudi, a on je sve češće nezadovoljan. U takvim odnosima svako igra svoju ulogu, a niko ne pokazuje svoje pravo lice.
To nije vaš život, ako u njemu nema Vas. 

Drugi oblik odnosa je kada žena u partnerskom odnosu ulazi u ulogu majke i tu postoji svoja dinamika.

Ona je najverovatnije odrastala kao dete, koje je brinulo o drugima u porodici sa emotivno nezrelim i nestabilnim roditeljima, gde je rano morala da preuzme kontrolu nad situacijom da bi se osećala sigurnom. Dosta rano je shvatila da snosi odgovornost ne samo za sebe, već i za one koje voli.
Potrebu za protekcijom i kontrolom po automatizmu prenela je i na partnerske odnose.

Sa muškarcima ima dobre prijateljske odnose, dok muškarcu koga izabere u stanju je da pruži toliku pažnju da on više nema potrebu da doprinosi odnosu, pošto ona to dovoljno dobro radi za dvoje. Njoj ništa nije teško i svojom proaktivnošću nesvesno potiskuje i umanjuje muškarca pored sebe.
Preuzima na sebe brigu ne samo o partneru, već i on njegovim problemima i tako prelazi tanku granicu  podržavajuće žene i pretvara se u majku svom partner. Onog trenutka kada počinje da radi stvari umesto njega, žena ulazi u ulogu majke i smanjuje svoju seksualnu privlačnost za svog partnera.

Šta se dešava kada je žena dugo u poziciji majke?
Takva žena živi u “survival mood” – režimu preživljavanja, radi sve što mora biti urađeno i ne pita za cenu. Puno puta je bila razočarana kada je prepuštala kontrolu i tako je usvojila program da će sve biti OK samo ako ona to uradi sama. Ona se fizički i emotivno troši jer sve vuče sama, sa vremenom se pretvara u mašinu koja sve završava, ali ni u čemu ne uživa. Postoji opasnost da usled stalnog stresa izgubi interes prema životu, pa i seksualni interes prema partneru. Odnose počinje da odrađuje, umesto da u njima uživa, jer nema vremena da misli o tome kako se oseća.
Sa vremenom prestaje da poštuje svog muškarca, jer ne vidi rezultate i gubi veru i poverenje u njega.
Postaje ogorčena i počinje da krivi ljude za koje se žrtvovala. Odnos se pretvara u bojno polje u kom se krije gomila pasivne agresije.

Ovde opisujemo dve krajnosti do kojih često dolazi u igri zvanoj partnerski odnosi, međutim tu naravno ima mnogo više nijansi.

Scenariji se mogu menjati u zavisnosti od toga u kom smo životnom periodu i koju skrivenu dobit dobijamo u trenutku te igre. Jasno je da sve imamo isti cilj da volimo i da budemo voljene, ali postižemo to kroz ulogu koja nam u datom trenutku daje najsigurniji rezultat.

Scenariji koje igraju «Žene devojčice».   Uloga uspavane lepotice –  ON je njoj sve.   Ona čeka princa da je spasi i preuzme odgovornost za nju, njen život i njene probleme. Spremna je da se pretvori u senku čoveka koji će je voditi kroz život. U trenutcima poteškoća tražiće novog jačeg partnera, kog bi mogla da prati, ali nikada neće svesno izabrati da prati sebe, jer nije naučila sebe da čuje.    Ona beži od suočavanja sa sobom i od odgovornosti. Njena skrivena dobit u toj ulozi je da ne mora ona da donosi odluke i ona da snosi posledice tih odluka.   Najveći podsvesni strah – da ne ostane sama.

Scenariji koje igraju «Žene majke»   Uloga komandir – nikad dovoljno dobro.   Ona je navikla da se bori za sebe i za ljude koje voli. Ona sama donosi sve odluke za sebe, svoju porodicu, pa i za svog muškarca.   Žena koja je svesna toga da je jača od svog muškarca, pokušava da ga promeni, da ga usmeri, da mu pomogne, da ga podrži i postepeno ulazi u ulogu majke koja je tu da reši sve njegove probleme.   Nesvesno blokira svaku iniciativu svog partnera iz straha da neće biti dovoljno dobro urađeno i sve se više razočarava u svog partnera.   Njena skrivena dobit je osećaj sigurnosti, jer je ona ta koja se za sve pita.   Najveći strah – da izgubi kontrolu nad partnerom ili situacijom.

Uloga udobne žene –  uvek je tu za druge. Ukoliko se odnosi logično razvijaju, uspavana lepotica prelazi u novu ulogu – udobne žene. Tu je da ispuni očekivanja ne samo svog partnera, već i porodice i njegovog okruženja.   Njom rukovodi strah da ne izgubi ljubav, status i poštovanje okruženja, jer svoju vrednost vidi u njihovim pohvalama i dostignućima.   Skrivena dobit ove pozicije je pridavanje sebi na značaju i samoidentifikacija kroz tuđe uspehe.   Najveći strah – ne vredim ako nisam u skladu sa svojim okruženjem.

Uloga nedostupne žene – sve sama.   Ona je nekada volela i pokušala da izgradi odnose i nije funkcionisalo. Iza sebe ima dugu neuspelu vezu, težak razvod ili jednostavno negativno iskustvo.   Rešila je da više nikada neće dozvoliti da je neko povredi pa makar ostala sama. Zatvorila se i posvetila karijeri, deci i radu na sebi.   Zna da zaslužuje pravog partnera, ali ne veruje da  takvi više postoje.   Najveci strah – prepustiti se i opet biti povređena.

Uspavanoj lepotici je cilj da nađe princa.

• Strategija ponašanja: truditi se i biti dopadljiva.
• Nada se na priču sa srećnim krajem «Živeli su dugo i srećno»
• Strah je da ne ostane sama. 

Udobna žena ima cilj da zadržati partnera i svoj status.

• Strategija prilagoditi se i postati nezamenjiva.
• Nada se da će se on oceniti njenu požrtvovanost i voleti je zbog toga.
• Strah da nije dovoljno dobra.

Nedostupna žena ima cilj da zaštititi sebe od iluzija.

• Strategija kojom se rukovodi je «mogu sve sama».
• Nada se da možda ipak postoji neko ko će biti jači od nje sa kim će moći da zažmuri.
• Strah je da se prepusti da ne bi ponovo bila povređena

Žena komandant ima cilj da držati sve pod kontrolom.

• Strategija ulaganje i prevaspitavanja partnera.
• Nada da će se on promeniti i dorasti ulozi koju mu ona odredi.
• Strah je da ne izgubi kontrolu.

Ključna tema početkom svake godine je PROMENA. Svi priželjkujemo neku vrstu promene. Deluje logično, da moramo prvo mi da se promenimo, da bi se stvari oko nas promenile, to i nije neka vest, ali budimo realni, kada pogledate oko sebe, koliko se ljudi iz vašeg okruženja zaista promenilo? Koliko ljudi ima drugačije ciljeve za narednu godinu u odnosu na prošlu? Koliko znate onih koji ove godine zaista žive drugačije? U svojim novim telima i novim načinom razmišljanja.

Veliki je jaz između onoga šta želimo i onoga šta živimo, a da bi živeli ono sto želimo potrebno je da promenimo pristup.

Sve se menja kada umesto postavljanja ciljeva po knjigama i metodama, prvo pitanje koje sebi postavimo je  – “Kako ja želim da se osećam povodom svog cilja?“.
Umesto planiranja cilja polazna tačka postaju naša osećanja – jedini nepogrešiv kompas koji nas vodi od života koji živimo ka životu kakav želimo da živimo.
 

Teorija stanja.

Mi ne postavljamo ciljeve radi ciljeva, već radi stanja koje nam ostvarenje tih ciljeva donosi.

Mi ne želimo partnera, samo da ne budemo fizički sami, već da bi se osećali voljeno.

Mi ne želimo više para da bi gledali stanje na svom računu, već da bi tim parama olakšali ili ulepšali život sebi i ljudima koje volimo.

Mi ne sanjamo kuću kao takvu, već život koji u njoj sa nekim delimo.

Nije pitanje šta imamo, već kako se osećamo u tome što imamo?

Ključno pitanje postaje «Kako mogu da se uskladim sa osećajem koji želim da negujem?»

• Kako se oseća žena koja je voljena?
• Kako živi žena koja je u miru sa svojim odlukama?
• Kako izgleda žena koja je zadovoljna?
• Kako razmišlja žena koja je ispunjena?
• Koja je ključna razlika između mene danas i nje?

Toliko pričamo o sreći, a nikad više nesrećnih ljudi. Zašto? Zato što je sreća postala cilj koji težimo uslikati i postaviti da se drugi dive trenutku, koji smo mi propustili, pokušavajući da ga dočaramo drugima. Zvuči čudno zar ne? Zaboravljamo da je sreća trenutak. Stanje svesti, koje je dovoljno samo po sebi.

Znam divne žene, koje su ostvarile velike ciljeve, samo što ostvarenjem tih ciljeva, nije se menjalo njihovo unutrašnje stanje. Posle trenutaka trijumfa i euforije, vraćao se osećaj nezadovoljstva.

Kada smo analizirali zbog čega je to tako, osvestili bi da sve što su ostvarivale, radile su jer su verovale da su morale. Da bi bile dovoljno dobre, prihvaćene, uspešne, cenjene. Sve su to i postajale, samo se nisu tako osećale.

Biti nešto i delovati tako, su različite stvari. To mnogi ne razumeju, a ta razlika sve menja. Najmanje je bitno kako vaš život nekome izgleda, mnogo je bitnije kako se vi u njemu osećate.

Ovu godinu sam počela tako sto sam dozvolila sebi jednostavno da budem.

Da ne postavljam ciljeve. 

Da ne planiram previše.

Da uzivam tu gde sam. 

Da upijam lepe trenutke bez potrebe da ih slikam i delim. 

Da razmišljam o tome kako želim da se osećam ove godine?

Šta želim da gajim u sebi? Radoznalost? Razigranost? Lakoću? Radost? Samopoštovanje?

U zavisnosti od toga sa kojim osećajem rezoniramo, njega treba da aktiviramo u svemu što radimo na dnevnom nivou.

To postižemo pitajući sebe: «Kako ovo mogu da uradim sa lakoćom?» i iz tog stanja donosite drugačije odluke.

Igrajući ovu igru i postavljajući sebi slična pitanja, prometićete kako sve češće živite kao žena kakva ste nekada htele da budete.

Vaše stanje je promenilo vaše saznanje.

Nju koju ignorišeš i negiraš  – probaj da je upoznaš. Možda je baš ona deo tebe, koji ti je potreban.

U osnovi ljudske prirode je kolflikt između onoga ko smo i onoga ko bismo želeli da postanemo, a sve ono što nam se ne dopada, šaljemo dalje od sebe, misleći da je time i nestalo.

Ona koju podcenjuješ i mrziš, dok možda podsvesno zavidiš, zato što bez truda živi život kakav bi i ti želela.
Ona za koju kažeš da nije vredna i da je zamenljiva kategorija… Probaj biti iskrena, možda bi i ti to postala u određenim uslovima. Možda je baš ona tvoja senka, onaj deo tebe koji ti negiraš.

«Pokaži mi čoveka koji te strašno nervira i ja ću ti pokazati tvoju Senku»

Kada u nekom društvu prema nepoznatoj osobi osetimo neobjašnjivo snažnu odbojnost („Baš je glupa“, „Pravi je Narcis“, «Kako je samo…»), to znači da smo se sreli sa našom osobinom odbačenom u senku.

Karl Jung je govorio da je naša senka osoba koja radije ne bismo bili i ogleda se u osobama koje najviše osuđujemo. Ona je sve što nas nervira, plaši, što nam se gadi kod drugih ljudi.
Naš nepriznati blizanac, koga mrzimo ili ga se stidimo.
Označava sveukupnost onoga što ličnost ne želi da bude i što ne priznaje da jeste. Sve ono što smo pokušali da sakrijemo od ljudi koje volimo i sve ono što ne želimo da drugi ljudi ikad saznaju o nama.

Senka nastaje kada se poreknuti, odbačeni delovi naše ličnosti kojih se stidimo (bes, ozlojeđenost, ranjivost, emotivnost ) proteraju iz svesti u tamu. Senka je određena ne samom osobinom, koja je po svojoj prirodi „mračna“, već stavom društvene sredine prema njoj. Sve što okolina od naših sklonosti i potreba osuđuje, zabranjuje i što izaziva naš bol i stid, biva proterano u senku, čime se naš ego štiti od neprijatnih osećanja. Internalizacijom kritičkih glasova roditelja, mi u sebe same ugrađujemo krivicu i osećanje stida.

U senci – u nesvesnim sadržajima – nalaze se ključevi za obrasce koji se stalno ponavljaju i kojih ne možemo da se oslobodimo, zbog kojih se osećamo kao programirani i uslovljeni da se ponašamo na jedan način, koji nam očigledno nanosi štetu i ne daje željene rezultate. Kada se ponašamo suprotno svom sistemu vrednosti i tome u šta verujemo.  Kada osećamo da smo se sreli sa silama mnogo većim od nas samih, koje uprkos našoj volji oblikuju naše živote. Tada znate da je to vaša senka, izlazi iz mraka i sabotira vaš život na način na koji najmanje to očekujete.

Susret sa senkom nas uzdrma iz temelja, donosi neprijatnost i gubitak samopoštovanja („Kako sam mogla da spavam sa tim tipom; kao da to nisam bila ja“), ali nam i pomaže da bolje upoznamo sebe same, ono nepoznato, nerazumno u nama.

Upoznavanje sa svojom senkom može biti neprijatan, ali je definitivno fascinantan proces samospoznaje. To je put suočavanja sa svojim slabostima i nesavršenstvima, upoznavanje onih delova «JA» koje smo stavili pod masku neprihvatljivosti i nepoželjnosti.  

Rad sa senkom je jedan od najkompleksnijih procesa u coachingu, zato što istražujemo delove ličnosti, kojih nismo svesni ili nismo spremni da prihvatimo.

Psihološko pravilo kaže da, kada se unutrašnja situacija ne osvesti, ona se dešava spolja kao sudbina. – (Karl Jung)

Osvešćivanje senke

Neki aspekti senke proizvod su evolucije. Mi imamo, kao i sve životinje, seksualne instinkte i agresiju, koje težimo da potisnemo u cilju adaptacije svakodnevnim društvenim pravilima. Neki aspekti senke proizvod su vaspitanja. Osobine ličnosti i impulsi koji su kod naših roditelja ili nastavnika izazivali strah i anksioznost, na primer, naterali su ih da nas kažnjavaju ili kritikuju – i tako smo reagovali potiskivanjem tih karakteristika kod sebe.

Senku možemo otkriti ako se upitamo:

• Kojih se to misli i osećanja najviše stidimo?
• Koje osobine apsolutno ne priznajemo kao svoje i odbacujemo ih sa zgražavanjem?
• Koje osobine kod drugih mrzimo ili nas prekomerno nerviraju?

Analiza nesvesnih samodestruktivnih poriva, samosabotaža i samoobmana, otkriva potisnuta osećanja gneva, zavisti i suparništva. Rad sa senkom zaustavlja iracionalno ponašanje ‘u korist svoje štete’ i omogućava nam da počnemo svesno da upravljamo svojim životom.

Skrivena snaga senke

Ono što je posebno interesantno je ideja da senka sadrži ne samo destruktivne aspekte ličnosti, već takođe i moćne, kreativne i snažne mogućnosti. Tokom našeg razvoja, određene osobine osuđivane su od strane našeg okruženja, ne zbog brige, već zbog straha, neznanja ili ljubomore. Sklonost da se pridržavamo društvenih očekivanja takođe je uzrokovala da potiskujemo talente, urođene sposobnosti koji bi nas učinili efikasnijim bićima u svetu ako bismo ih negovali i razvijali potencijal.

Da ne bismo bili žrtva „posedovanja senke”, moramo da postanemo svesni sopstvenih kvaliteta senke i da ih integrišemo u svesni deo ličnosti; prihvatajući ih ne kao negativne aspekte sebe, već kao neophodan i vitalni deo našeg bića. Naš zadatak u životu nije da postanemo savršeni, već da postanemo celina. I kao što celovitost podrazumeva i dobro i zlo, svetlost i tamu, dostizanje celovitosti u razvoju ličnosti zahteva da integrišemo svoju senku u svoju ličnost.

Da li postoji tehnika za integrisanje senke?

Ne postoji generalna tehnika za integrisanje senke. Naša senka je jedinstvena i samim tim, integracija zahteva da usvojimo jedinstven pristup. Najvažnije je pronaći zdrav, produktivan, ili u najmanju ruku, kontrolisan izlazak potisnutih osobina.

Nekada je potrebno da se ponašamo na načine koji su u suprotnosti sa običajima društva, nekada da promenimo pravila za koje mislimo da su besmislena, a sa kojima smo prethodno bili u skladu kako bismo se uklopili. Te taktike mogu nam pomoći da odvojimo sami sebe od očekivanja drugih ljudi i da nam dozvole da pogledamo iznutra, bez osuđivanja ili kritike. Unutrašnje isceljenje zahteva svesno samoposmatranje, traganje po skrivenim unutrašnjim sadržajima, preispitivanje, kontemplaciju, meditaciju.

Ukoliko pronađemo način da pregovaramo sa svojom senkom i dozvolimo joj da „živi” u našem svesnom delu ličnosti umesto da je potiskujemo, imaćemo više znanja povodom toga šta mi u životu zaista želimo. Bićemo celoviti i spremniji da krenemo na put ka ispunjenju lične sudbine.

Zadnja dva meseca u sklopu pokreta i book ture Svesne&Svoje, sastajem se uživo sa velikim brojem čitateljki širom Srbije i regiona. U toj živoj razmeni i interakciji sa ženama različitih uzrasta i profesija, postavlja se mnogo pitanje, ali jedno se stalno vraća.  

KAKO da odlučimo da budemo odgovorne za svoj život?
Ne želim da budem žrtva životnih okolnosti, ali ne znam kako to da promenim.

Neverovatno je koliko često preuzimamo odgovornost za druge, za roditelje, partnera, decu i koliko nam je teško da preuzmemo odgovornost za sebe i svoj život.

Iza toga stoji niz socioloških i istorijskih faktora, koji su definisali ulogu žene u društvu. Decenijama su žene učene da ćute i trpe kao preduslov za život.
Vrednost žene se ocenjivala i dan danas ocenjuje isključivo kroz njen doprinos drugima.
Duboko su ukorenjeni «sindrom neželjene ćerke» i «kult majke mučenice» na Balkanu.
Usađen nam je osećaj krivice za sve ko jesmo i ko nismo, što je oduvek bio dobar alat za manipulisanje ženama kroz istoriju. Dokazano je da je krivica naučena društvena emocija, koja igra ključnu ulogu u interakciji unutar društva.

Koren problema se krije u tome što smo poistovetili ODGOVORNOST sa KRIVICOM.
To je potvrdila i rečenica koju sam čula od jedne devojke – «Ako nisam odgovorna, onda nisam ni kriva». Ako ne donosim odluke, onda ne mogu ni da pogrešim. 

To je definitivno tako, postavlja se samo pitanje – ko onda donosi te odluke za tebe?
Koliko često svesno ili nesvesno predajemo svoju moć u tuđe ruke, verujući da neko drugi bolje zna šta je za nas dobro?

Jasno je da to «vučemo iz kuće», jer smo puno puta čuli «Uradi kako ti kažem, ja znam šta je dobro za tebe». Želeli su za nas najbolje, samo što nisu bili svesni toga da je zapravo to je bio početak kraja.
Tu je počela naša pasivizacija. Povlačenje od aktivnog, javnog delovanja, obustavljanje svakog otpora, mirenje sa postojećim stanjem i kao rezultat toga umrtvljenje.

Posledice toga su generacije žena, koje ne znaju kako da veruju sebi i kako da budu kreatorke svog života. Ne mogu da budu same sebi dovoljne, traže razloge za sreću u drugima, traže priznanje u očima okoline, spremne na sve samo da budu primećene i prihvaćene.

Put ka samoisceljenju je kroz svesno preuzimanje odgovornosti za to
KO BIRAM DA BUDEM.

Nekada moramo da priznamo sebi KO NISMO, da bi mogle da definišemo KO  JESMO.

Napišite sebi na levom delu papira ko više nisam, a na desnom ko biram da budem.
Kada to osvestite dajte sebi vremena da u to zaista i poverujete.

Nije lako priznati sebi «Ja biram da»…
Jer u trenutcima kada nam je najteže, od najbližih možemo čuti – «Sama si ga birala».
Prvo osetimo nemoć, ali onda dođe trenutak osvešćivanja i suočavanja sa oslobađajućom istinom:
Ako sam ga sama birala, mogu i da ga promenim, i partnera i posao.

Iza svakog IZBORA se krije ODGOVOR na nešto.
Koren reči odgovornost je upravo to odgovor.
Nekada zaista ne možemo da biramo šta nam se dešava, ali možemo da odaberemo kakav će biti naš odgovor na to što se desilo.

To je prvi korak ka razvoju odgovornosti za svoj život.

Kakav bi bio moj odgovor, da se ne bojim da ću biti kriva?
Kakav će biti moj odgovor, sada kada znam da mogu da biram?

Prihvatiti sebe kao put do samoisceljenja

Danas više nego ikada pričamo o ljubavi prema sebi, međutim voleti možemo samo ono šta smo spremni da prihvatimo i čemu se ne suprotstavljamo. Kako bi mogli da volimo i prihvatamo druge, moramo početi od sebe.

Odgajani smo u određenim okvirima koji nam jasno govore kako treba da izgleda i da se ponaša jedna dobra devojčica, pristojna žena, posvećena majka ili prava baka.
Naučile smo da dajemo sve od sebe kako bi se uklopile u te definicije, kao idealna slika u lep ram.

Međutim nekad je slika veća od rama i štrči, nekad se iza te slike krije mnogo više dubine, slojeva i boja, neke od kojih i nisu tako lepe, zbog čega ih sakrivamo daleko od očiju drugih.
Pitam se možda je ipak došlo vreme da ne menjamo, ne umanjujemo i ne uklapamo u sliku.
Šta ako nekad treba jednostavno promeniti ram i slika će zasijati u mnoštvu svojih dimenzija i boja?

Interesantno je da često više volimo osobu, koja mislimo da bi trebali da budemo i shodno kojoj smo izgradili svoj identitet, nego realu osobu koja jesmo.

Koje zabrane si prigrlila i na osnovu njih izgradila svoj identitet ?

Možda si puno puta čula da «uopšte nisi lepa kad se ljutiš» i tako si naučila da budeš jednostavno lepa. Puno puta gutajući ljutnju i nezadovoljstvo sa vremenom postavši idealna meta emotivnih manipulatora.

Možda su ti govorili «smiri se, ne skači, ne viči, ne smetaj» i ti si ugušila kreativni deo sebe, naučivši da budeš neprimetna. Toliko neprimetna da si sa godinama izgubila deo sebe, nikad ne osetivši šta je to što raduje tebe. Nisi dobila od drugih, a nikad nisi ni sama sebi dala dozvolu na radost, jer to uvek može nekome da zasmeta.

Ako si puno puta čula «ne brukaj se, ne plači» ti si naučila da stisneš zube i da gutaš suze. Kad te je bolelo ti si naučila da trpiš, kad si bila tužna ti nisi plakala, jer ranjivost može samo jos više da te rani. Zato si postala jaka, nezavisna i svoja, ali isto tako i netolerantna na tuđe slabosti i suze.

Kako god bilo, dođe dan kad shvatiš, da samo ako priznaš sebi da te boli, da si tužna, da si razočarana, ljuta i kad kažeš šta osećaš sebi i drugima, možeš puno toga da promeniš.

Koliko sličnih zabrana smo čule, prihvatile i potisnule tolike delove i slojeve sebe?

Da bi zaista voleli sebe neophodno je sagledati sebe kao celinu, spremni prihvatiti i one delove sebe kojima se ne ponosimo, koje ne volimo, za koje mislimo da nisu dovoljno dobri.

Zato ću vas zamoliti da napišete spisak od 10 osobina koje ne volite kod sebe.

• Kod sebe ne volim to što sam…..

Ovde se nemojte toliko fokusirati na izgled iako je to najočigledniji deo koji većina ne voli i sa kojim se bori, ali iza našeg odnosa prema svom izgledu se krije mnogo više. Kriju se naša uverenja, naša životna iskustva, naši strahovi, naše vidjenje sebe očima drugih.

Drugi deo zadatka je da razmislite šta su vam dobrog-kosistnog-potrebnog doneli ti delovi vaše ličnosti koje niste još prihvatili. Možda su vas štitili, možda ojačali, možda pomogli da bolje razumete druge.

Put ka isceljenju se krije u potrazi za smislom.
U posmatranju na život iz šire perspektive.
Ne kroz prizmu toga šta smo izgubile ili dobile, već kroz prizmu toga KO SMO postale zahvaljujući ili uprkos nekom iskustvu.

• Šta sada znam o sebi zahvaljujući tome kroz šta sam prošla?
• Šta više ne radim sebi zahvaljujući …?
• Ko više nisam i ko sam postala zahvaljujući…?
• Kome sada mogu da budem od koristi zbog toga?

Neverovatna snaga transformacije se krije u mogućnosti da se suočimo sa delovima sebe koje ne odobravamo i koje još nismo naučili da prihvatimo. 
Ne možete pronaći svoj mir, tako što ćete izbegavati svoj život. Morate ga prihvatiti.

Najteže je prihvatiti da ponekad stvari koje su se desile jednostavno nemaju smisla. Beskrajno je teško pronaći smisao u gubitku ili bolesti. Besmisao je ono što najviše boli.
Medjutim ako nađemo u sebi snagu da pogledamo na proces iz perspektive toga ko mi postajemo, prolazeći kroz neko iskustva, mi mu tako pridajemo smisao i dajemo značenje.

Nalazeći smisao, nalazimo snagu da prihvatimo i svrhu koju treba da ispunimo.

Samo jedan od primera je svima poznata Luiza Hej koja je pronašla svoju životnu svrhu onda kada se razbolela od raka i izlečivši sebe počela da pomaže drugima.

Jedna od svetski poznatih modela Maye Musk je postala ekskluzivni top model u svojim kasnim 50 tim kada je prihvatila činjenicu da je kompletno seda i odustala od farbanja, pustivši belu kosu, kao svoj zaštitni znak. Prvo je izgubila nekoliko angažmana da bi sa vremenom bila prepoznata kao autentičan model i od tog momenta postala jedan od najtraženijih svetskih modela. Prihvatila je sebe u celini i kao takvu prihvatio je ceo svet.

Prigrlite svoje odluke i recite sebi:
Prihvatam da sam pogrešila kada sam ostala, kada sam otišla, kada sam prećutala, kada sam morala sve da kažem, kada sam mislila da pomažem, kada nisam htela da se mešam, kada sam verovala da radim najbolje što znam.
Da puno puta sam pogrešila i ispala ranjiva, naivna, glupa, kakva god. 

Medjutim nešto sam i naučila iz toga.
Naučila sam da su suze ok i da to što sam «osetljiva» nije moj nedostatak, već mi daje prednost da čujem, osetim i vidim, ono što drugi ne primećuju.
Učim da prihvatam sebe sa svim svojim greškama i to mi daje mogućnost da prihvatim da i drugi greše i da ih ne osuđujem zbog toga.

Jedno od mojih rano stečenih uverenja, bilo je da se nikada ne žalim, jer «to rade samo slabići». To uverenje mi je dugo vreme služilo, jer mi je pomoglo da se suočim sa izazovima koji su mi bili predodređeni.
Medjutim sa vremenom sam shvatila da mi to smeta u profesionalnom životu.
Bilo mi je teško da razumem žene, koje su bile zaglavljene u ulozi žrtve i nisu bile spremne da se bore i svesno se «mirile sa sudbinom».
Da bi mogla da nađem prave reči i ponudim prave tehnike,  morala sam prvo da poradim na prihvatanju da «samosažaljenje» može biti korak ka samospoznaji.
Da razumem da nekada nije najteže otići, već da je nekada teže ostati i svakodnevno sebe podsećati zašto to radite.

Sada znam da postoji puno načina, da se mogu reći i drugačije reči, da se mogu doneti i drugačije odluke, da jednostavno može biti drugačije.

Prihvatiti ne znači da smo sa nečim sto posto saglasni, ali znači da smo spremni da napravimo iskorak u susret nečemu što ne razumemo.

Prihvatanje često pogrešno intrepretiramo kao slabost. Medjutim velika se krije mudrost u umeću da prepoznamo kada se treba boriti, kada predati, a kada sebe i životne okolnosti prihvatiti onakvima kakve jesu.

Prihvatite svoju prošlost, kakva god ona bila, jer se samo tako možete isceliti i krenuti dalje.

Prigrlite svoju sadašnjost, onakvom kakva jeste, kako bi mogle da prepoznate šta ste u stanju da promenite. 

Radujte se budućnosti, jer znate da je svesno kreirate, odlukom koju danas donosite. 

Biti svoja znači prihvatiti sebe u celini i stati iza sebe kao iza nekoga koga volite.

Postoje moralni principi na kojima sam odrasla, kao što su «poštuj tuđe, ali ne daj na svoje» i «ne radi drugome, ono što ne želiš sebi» međutim danas nažalost nema jasnih pravila igre. Svedoci smo kršenja granica na svim nivoima i definitivno je teško ostati imun na sve što se dešava. Brišu se granice dozvoljenog, nedopustivo postaje popularno, privatno postaje javno, a ono što bi trebalo javno da bude osuđeno, krije se u četiri zida.
U situacijama kada je sve dozvoljeno, svako mora za sebe da postavi svoje granice, šta je prihvaljivo, a šta nije.

Tema postavljanje granica danas je aktuelnija nego ikada.
Živimo u vremenu kada nam se sa svih strana nameće koga treba da podržavamo, u šta da verujemo i najveći izazov danas je ostati svoj. Osim globalnih trendova, tu su poslovno i privatno okruženje, gde u pokušaju da odgovorimo na tuđe zahteve, često idemo na kompromis sa sobom.

U radu sa ženama svakodnevno svedočim tome da veliki broj žena nažalost ne ume da postavi granice.
Pretpostavljamo da će nas postavljanje granica dovesti do konflikta, a naučene smo da to na sve načine izbegavamo.
Nismo svesne toga da kad izbegavamo sukob, mi zapravo biramo dugoročno nezadovoljstvo, umesto kratkotrajne neprijatnosti.

Drugi ljudi će uvek testirati vaše granice. Pokušaji će biti uporni i kontinuirani i kada se jednom povučete, oni se neće zaustaviti, prećiće na sledeći nivo i vi tako ulazite u «igru bez granica». Uprkos tome što dozvoljavaju drugima da pređu njihove granice, mnoge žene se uzdaju da će se druga strana kad-tad zaustaviti. Međutim to se retko dešava, jer agresori povlačenje shvataju kao dozvolu da idu dalje.

Ako negde postoji kontinuirano prelaženje granica to je u privatnom životu i ako ne naučite kako da svoje granice držite pod kontrolom, bićete na mnogo načina povređeni.

To nije tako jednostavno, jer se naša sposobnost da čuvamo svoje i poštujemo tuđe granice izgrađuje još u najranijem dobu. Vrlo često su prve prelaske granica došle upravo od naših roditelja, čime su formirali i naš odnos prema sopstvenim granicama. Tamo gde su naše granice poštovane, stekli smo dragoceno iskustvo sa kojim kasnije, tokom života, mnogo lakše upravljamo svojim granicama. Tamo gde nisu, verovatno je da će nam biti nelagodno da ih uspostavljamo sa drugim ljudima.

Ipak, kao i svaku drugu veštinu i ovu je moguće osvojiti. Kao prvi korak ka tome svima toplo preporučujem da pročitate sjajnu knjigu Nensi Levin «Postavite granice». Nensi Levin je prošla bolan put od nekoga ko ih nije uopšte imao, što joj je donelo velike životne slomove, do osobe koja o granicama uči druge ljude i ohrabruje ih da ih primene u svom životu i dostignu jednu od najdragocenijih nagrada u životu – sopstvenu slobodu!

Prvo na šta ljudi pomisle kada čuju reč «granice» su – ograničenja i sukobi. Dok zapravo sukobi se najviše dešavaju upravo tamo, gde nema jasno postavljenih granica.  

Nismo naučeni kako da postavimo granice, čak nam nije ni rečeno da nam je dopušteno da ih imamo.

Kao i za sve, za postavljanje granica potrebno je vreme. Zato je važno biti strpljiv i dosledan. Potrebna je vežba, to jest ponavljanje novog obrazca kojim zamenjujemo stari obrazac ponašanja. Da bismo postavili granice, nekada moramo biti spremni da kažemo – NE.

Verujte NE je potpuna rečenica! Ali ako vam je teško reći NE, možete vežbati to na mnogo drugih načina:

• Trenutno nisam u mogućnosti to da prihvatim
• Hvala, ali nisam zainteresovana
• Trenutno nemam vremena time da se bavim
• To mi u ovom trenutku nije prioritet
• Nisam spremna to da prihvatim
• Moram da razmislim o tome

Dodajte svoju varijantu sa kojom ćete moći vi da se uskladite, kako bi mogli i da istrajete u toj odluci.

Sami često gazimo svoje granice, saglašavamo se na nešto što NE želimo i onda krivimo druge da NE poštuju naše granice. Iako nema smisla, svi to radimo.

Kad sledeći put pomislite da vam neko ugrožava granice, podsetite sebe da nije važno kako se ta osoba ponaša. Važno je kako se vi ponašate, ako se neželjeno ponašanje nastavi. Postavljanje granica nema veze sa drugima, ono ima veze sa nama i sa time šta smo mi spremni da tolerišemo.

Za mnoge ljude postavljanje granica jednako je napuštanju ili izdaji. Medjutim postavljajući granice dajemo do znanja ljudima, šta je naša istina i dokle mogu da idu, umesto što sebe sabotiramo kako bismo ispoštovali tuđu istinu. Samo ako znamo svoje granice, umećemo da razumemo i poštujemo i tuđe.

Postoje 3 mita o postavljanju granica.

Prvi mit. Drugi ljudi stalno krše moje granice.

To nije tačno. Ukoliko je neko prešao postavljenu granicu, u većini slučajeva vi ste mu to dozvolili. Naravno, sada ne pričamo o kriminalnim situacijama, već o svakodnevnim žitovnim scenarijima.

Drugi mit. Granice zahtevaju da drugi počnu drugačije da se ponašaju.

Ne čekajte da se to desi. Kad postavljamo granice mi ne očekujemo da će neko da promeni svoje ponašanje, već mi menjamo svoj odnos prema njima, ukoliko ih oni ne poštuju.

Treći mit. Drugi moraju poštovati moje granice.

To se neće desiti ukoliko Vi prvi ne poštujete svoje granice. Naša je odgovornost da znamo svoje granice i da ih zaštitimo. Niko drugi neće brinuti o tome.

• Ne može neko da vas rasplače, ako mu ne poklonite tu moć.
• Ne može drugi da vas razočara, ako im ne date šansu da to uradi. 
• Ne može neko da vam oduzme mir, ako vi toj situaciji ne poklonite svoju pažnju.
• Ne može drugi da vas obezvredi, ako vi znate koliko vredite.

Ne vraćajte se, ako ste imali razloga da odete. Ne izvinjavajte se, ako su Vas povredili.
Poštujte sebe, da bi Vas drugi poštovali.

Poštujući ova pravila, neizbežno dolazi do promene perspektive, oslobađamo se od pozicije žrtve i postajemo vlasnice svog života. Svesno biramo situacije i ljude koji su deo našeg života. To nam vraća osećaj kontrole i mira,  jer znamo da živimo u skladu sa svojim izborima i da same kreiramo sadržaj svog života.

Sloboda je trenutak kad otkrivaš svoju istinu bez straha, a granice su most koji nas vodi do te slobode.

Postavljanje granica nije sprint, već maraton.

Kad kažem spremite za maratom, mislim na to da će taj proces trajati. Morate biti dosledni i posvećeni. Morate osluškivati sebe i prepoznati kada kažete DA, a hteli bi da kažete NE. Kad to prepoznate probajte sledeći put to da promenite. Bitno je da to praktikuje svakodnevno. Malim koracima u svakoj prilici – u gradu, na sastanku, u redu, u kaficu, u razgovoru sa prijateljima, u odgovorima roditeljima, u zahtevima dece.

Podeliću sa vama par primera kako možete elegantno da postavite granice u nekim od ključnih uloga: 

Uloga ćerke:

• Mama, tata, hvala vam na predlogu, ali molim vas, kad želite da mi pomognete uradite to tako, kako meni to znači, a ne tako kako vi mislite da treba. To će imati mnogo više smisla za sve nas.
• Spremna sam da saslušam sve što imate da mi kažete, ali nisam sigurna da ću biti spremna to da prihvatim.
• Spremna sam da uradim sve za vas, dok to ne ugrožava mene.

Uloga partnerke: 

• To što se ne slažem sa tobom, ne znači da te ne volim, već znači da imam drugačije mišljenje po tom konkretnom pitanju.  
• Ne moraš me podržati, ali nemoj me sprečavati da radim stvari koje meni znače.
• Mogu te voleti i pustiti te da napraviš svoje greške i doneseš svoje zaključke.

Uloga majke:

• Mama je trenutno umorna, tužna, razočarana i treba mi malo da budem sama.
• Biću uvek tu za tebe, ali neću raditi stvari umesto tebe.
• Postoje reči koje se nikada roditeljima ne govore.

Uloga samorealizacije:

• Postavite standarde po kojima vi radite i budite spremni odreći se onih, koji nisu spremni da ih poštuju.
• Poštujte svoje i tuđe vreme. Ograničeno je.
• Ne saradjujte sa ljudima, koji ne dele vaše vrednosti, to druženje obično skupo platite.

Ljubav se ne zaslužuje i laže vas svako ko želi da vas ubedi da morate ljubav da zaslužite!
Videla sam ljude koji vole i koji jako povređuju svoje voljene. Ali nisam videla ljude da povređuju one, koje zaista poštuju. Ne rade to samo zato što znaju da mogu da ih izgube. Tako da nekad je možda bolje da vas poštuju, ne moraju da vas mnogo vole.   

Verujte, nikada nije kasno da postavite prvu granicu u svom životu.
Svaki put kada kažemo drugima NE, mi kreiramo prostor da kažemo sebi DA.

Uvek će biti posledica, bilo da postavimo granice, bilo da ih ne postavimo. Živeti po svom, grešiti po svom, pobeđivati po svom i radovati se po svom je neprocenjivo, ali i te kako ima cenu. Cena života po sopstvenim pravilima ogleda se u svim privilegijama, koje nude oni koji žele da život živimo po njihovom, a kojih se moramo odreći, da se ne bismo odrekli sebe. Baš ta cena i ta neprocenjivost kreiraju vašu autentičnost.

U svojoj knjizi napisala sam «Biti svoja znači biti spremna da izgubiš sve, kako ne bi izgubila sebe!» i zaista verujem da kad se tako postavite, biće malo onih koji to neće razumeti.