Postoje moralni principi na kojima sam odrasla, kao što su «poštuj tuđe, ali ne daj na svoje» i «ne radi drugome, ono što ne želiš sebi» međutim danas nažalost nema jasnih pravila igre. Svedoci smo kršenja granica na svim nivoima i definitivno je teško ostati imun na sve što se dešava. Brišu se granice dozvoljenog, nedopustivo postaje popularno, privatno postaje javno, a ono što bi trebalo javno da bude osuđeno, krije se u četiri zida.
U situacijama kada je sve dozvoljeno, svako mora za sebe da postavi svoje granice, šta je prihvaljivo, a šta nije.
Tema postavljanje granica danas je aktuelnija nego ikada.
Živimo u vremenu kada nam se sa svih strana nameće koga treba da podržavamo, u šta da verujemo i najveći izazov danas je ostati svoj. Osim globalnih trendova, tu su poslovno i privatno okruženje, gde u pokušaju da odgovorimo na tuđe zahteve, često idemo na kompromis sa sobom.
U radu sa ženama svakodnevno svedočim tome da veliki broj žena nažalost ne ume da postavi granice.
Pretpostavljamo da će nas postavljanje granica dovesti do konflikta, a naučene smo da to na sve načine izbegavamo.
Nismo svesne toga da kad izbegavamo sukob, mi zapravo biramo dugoročno nezadovoljstvo, umesto kratkotrajne neprijatnosti.
Drugi ljudi će uvek testirati vaše granice. Pokušaji će biti uporni i kontinuirani i kada se jednom povučete, oni se neće zaustaviti, prećiće na sledeći nivo i vi tako ulazite u «igru bez granica». Uprkos tome što dozvoljavaju drugima da pređu njihove granice, mnoge žene se uzdaju da će se druga strana kad-tad zaustaviti. Međutim to se retko dešava, jer agresori povlačenje shvataju kao dozvolu da idu dalje.
Ako negde postoji kontinuirano prelaženje granica to je u privatnom životu i ako ne naučite kako da svoje granice držite pod kontrolom, bićete na mnogo načina povređeni.
To nije tako jednostavno, jer se naša sposobnost da čuvamo svoje i poštujemo tuđe granice izgrađuje još u najranijem dobu. Vrlo često su prve prelaske granica došle upravo od naših roditelja, čime su formirali i naš odnos prema sopstvenim granicama. Tamo gde su naše granice poštovane, stekli smo dragoceno iskustvo sa kojim kasnije, tokom života, mnogo lakše upravljamo svojim granicama. Tamo gde nisu, verovatno je da će nam biti nelagodno da ih uspostavljamo sa drugim ljudima.
Ipak, kao i svaku drugu veštinu i ovu je moguće osvojiti. Kao prvi korak ka tome svima toplo preporučujem da pročitate sjajnu knjigu Nensi Levin «Postavite granice». Nensi Levin je prošla bolan put od nekoga ko ih nije uopšte imao, što joj je donelo velike životne slomove, do osobe koja o granicama uči druge ljude i ohrabruje ih da ih primene u svom životu i dostignu jednu od najdragocenijih nagrada u životu – sopstvenu slobodu!
Prvo na šta ljudi pomisle kada čuju reč «granice» su – ograničenja i sukobi. Dok zapravo sukobi se najviše dešavaju upravo tamo, gde nema jasno postavljenih granica.
Nismo naučeni kako da postavimo granice, čak nam nije ni rečeno da nam je dopušteno da ih imamo.
Kao i za sve, za postavljanje granica potrebno je vreme. Zato je važno biti strpljiv i dosledan. Potrebna je vežba, to jest ponavljanje novog obrazca kojim zamenjujemo stari obrazac ponašanja. Da bismo postavili granice, nekada moramo biti spremni da kažemo – NE.
Verujte NE je potpuna rečenica! Ali ako vam je teško reći NE, možete vežbati to na mnogo drugih načina:
- Trenutno nisam u mogućnosti to da prihvatim
- Hvala, ali nisam zainteresovana
- Trenutno nemam vremena time da se bavim
- To mi u ovom trenutku nije prioritet
- Nisam spremna to da prihvatim
- Moram da razmislim o tome
Dodajte svoju varijantu sa kojom ćete moći vi da se uskladite, kako bi mogli i da istrajete u toj odluci.
Sami često gazimo svoje granice, saglašavamo se na nešto što NE želimo i onda krivimo druge da NE poštuju naše granice. Iako nema smisla, svi to radimo.
Kad sledeći put pomislite da vam neko ugrožava granice, podsetite sebe da nije važno kako se ta osoba ponaša. Važno je kako se vi ponašate, ako se neželjeno ponašanje nastavi. Postavljanje granica nema veze sa drugima, ono ima veze sa nama i sa time šta smo mi spremni da tolerišemo.
Za mnoge ljude postavljanje granica jednako je napuštanju ili izdaji. Medjutim postavljajući granice dajemo do znanja ljudima, šta je naša istina i dokle mogu da idu, umesto što sebe sabotiramo kako bismo ispoštovali tuđu istinu. Samo ako znamo svoje granice, umećemo da razumemo i poštujemo i tuđe.
Postoje 3 mita o postavljanju granica.
Prvi mit. Drugi ljudi stalno krše moje granice.
To nije tačno. Ukoliko je neko prešao postavljenu granicu, u većini slučajeva vi ste mu to dozvolili. Naravno, sada ne pričamo o kriminalnim situacijama, već o svakodnevnim žitovnim scenarijima.
Drugi mit. Granice zahtevaju da drugi počnu drugačije da se ponašaju.
Ne čekajte da se to desi. Kad postavljamo granice mi ne očekujemo da će neko da promeni svoje ponašanje, već mi menjamo svoj odnos prema njima, ukoliko ih oni ne poštuju.
Treći mit. Drugi moraju poštovati moje granice.
To se neće desiti ukoliko Vi prvi ne poštujete svoje granice. Naša je odgovornost da znamo svoje granice i da ih zaštitimo. Niko drugi neće brinuti o tome.
- Ne može neko da vas rasplače, ako mu ne poklonite tu moć.
- Ne može drugi da vas razočara, ako im ne date šansu da to uradi.
- Ne može neko da vam oduzme mir, ako vi toj situaciji ne poklonite svoju pažnju.
- Ne može drugi da vas obezvredi, ako vi znate koliko vredite.
Ne vraćajte se, ako ste imali razloga da odete. Ne izvinjavajte se, ako su Vas povredili.
Poštujte sebe, da bi Vas drugi poštovali.
Poštujući ova pravila, neizbežno dolazi do promene perspektive, oslobađamo se od pozicije žrtve i postajemo vlasnice svog života. Svesno biramo situacije i ljude koji su deo našeg života. To nam vraća osećaj kontrole i mira, jer znamo da živimo u skladu sa svojim izborima i da same kreiramo sadržaj svog života.
Sloboda je trenutak kad otkrivaš svoju istinu bez straha, a granice su most koji nas vodi do te slobode.
Postavljanje granica nije sprint, već maraton.
Kad kažem spremite za maratom, mislim na to da će taj proces trajati. Morate biti dosledni i posvećeni. Morate osluškivati sebe i prepoznati kada kažete DA, a hteli bi da kažete NE. Kad to prepoznate probajte sledeći put to da promenite. Bitno je da to praktikuje svakodnevno. Malim koracima u svakoj prilici – u gradu, na sastanku, u redu, u kaficu, u razgovoru sa prijateljima, u odgovorima roditeljima, u zahtevima dece.
Podeliću sa vama par primera kako možete elegantno da postavite granice u nekim od ključnih uloga:
Uloga ćerke:
- Mama, tata, hvala vam na predlogu, ali molim vas, kad želite da mi pomognete uradite to tako, kako meni to znači, a ne tako kako vi mislite da treba. To će imati mnogo više smisla za sve nas.
- Spremna sam da saslušam sve što imate da mi kažete, ali nisam sigurna da ću biti spremna to da prihvatim.
- Spremna sam da uradim sve za vas, dok to ne ugrožava mene.
Uloga partnerke:
- To što se ne slažem sa tobom, ne znači da te ne volim, već znači da imam drugačije mišljenje po tom konkretnom pitanju.
- Ne moraš me podržati, ali nemoj me sprečavati da radim stvari koje meni znače.
- Mogu te voleti i pustiti te da napraviš svoje greške i doneseš svoje zaključke.
Uloga majke:
- Mama je trenutno umorna, tužna, razočarana i treba mi malo da budem sama.
- Biću uvek tu za tebe, ali neću raditi stvari umesto tebe.
- Postoje reči koje se nikada roditeljima ne govore.
Uloga samorealizacije:
- Postavite standarde po kojima vi radite i budite spremni odreći se onih, koji nisu spremni da ih poštuju.
- Poštujte svoje i tuđe vreme. Ograničeno je.
- Ne saradjujte sa ljudima, koji ne dele vaše vrednosti, to druženje obično skupo platite.
Ljubav se ne zaslužuje i laže vas svako ko želi da vas ubedi da morate ljubav da zaslužite!
Videla sam ljude koji vole i koji jako povređuju svoje voljene. Ali nisam videla ljude da povređuju one, koje zaista poštuju. Ne rade to samo zato što znaju da mogu da ih izgube. Tako da nekad je možda bolje da vas poštuju, ne moraju da vas mnogo vole.
Verujte, nikada nije kasno da postavite prvu granicu u svom životu.
Svaki put kada kažemo drugima NE, mi kreiramo prostor da kažemo sebi DA.
Uvek će biti posledica, bilo da postavimo granice, bilo da ih ne postavimo. Živeti po svom, grešiti po svom, pobeđivati po svom i radovati se po svom je neprocenjivo, ali i te kako ima cenu. Cena života po sopstvenim pravilima ogleda se u svim privilegijama, koje nude oni koji žele da život živimo po njihovom, a kojih se moramo odreći, da se ne bismo odrekli sebe. Baš ta cena i ta neprocenjivost kreiraju vašu autentičnost.
U svojoj knjizi napisala sam «Biti svoja znači biti spremna da izgubiš sve, kako ne bi izgubila sebe!» i zaista verujem da kad se tako postavite, biće malo onih koji to neće razumeti.