Категорија: Life

Više puta tokom sesije na pitanje, «šta bi volela da si tada čula», vidim uspešne i jake žene kako nekontrolisano počinju da plaču, jer u tom trenutku osveste, koliko im u životu fale reči podrške.

Zato sam rešila da ovaj tekst posvetim ćerkama i da vas pozovem da razmislimo:
«Šta ako bi probali da kažemo našim ćerkama reči, koje bi voleli da su nama bile upućene?»

U koučingu postoji pitanje koje prebacuje iz realnosti u svet imaginacije i podstiče kreativno razmišljanje. Zvuči jako jednostavno: «ŠTA AKO?»

Šta ako bi im rekli, da ono što govore o drugima više govori o njima samima i da ono što misle o drugima, je zapravo projekcija onoga šta misle o sebi.

Koliko često čujemo ružne reči, a i same nemamo puno lepog da kažemo sebi.
Šta ako uspemo bar njih da naučimo da misle o sebi drugačije.
Da nauče kako sebe da ohrabre, onda kada im to bude najpotrebnije. A biće im potrebno.

Šta ako promenimo narativ i umesto kritike i poređenja sa drugima, one budu čule reči podrške. Umesto strahova koje projektujemo na njih, mi budemo ti koji im kažu: Usudi se!
Šta ako ih mi ne osudimo čim dožive prve neuspehe, već im kažemo:
U redu je!
Ako ti je teško ja sam tu za tebe.
Ne definiše te tvoj neuspeh, već ono šta ćeš uraditi posle njega.
Ne odustaj. Isplači se. Odmori se i kreni dalje.

Da bi se to desilo moramo i mi da promenimo neke stvari.
Predugo smo mi ćutale kada smo htele nešto da kažemo, i predugo smo govorile DA, kada smo očajnički htele reći NE. Predlažem da okrenemo novi list i mi izgovorimo one reči, koje svaka ćerka treba da čuje.

Mila moja, budi dovoljno svoja da znaš ko si i ko nikada nećeš biti.
Znaj da imaš pravo da probaš i da odustaneš.
Nauči da prepoznaš trenutak kada je vreme da odeš.
Izađi iz sobe, iz stana, iz auta, onog trenutka kada se osetiš neprijatno i ne brini šta će drugi reći o tome.
Ako budeš morala da biraš, između sebe i drugih, stavi do znanja gde su tvoje granice.
Ne napuštaj ti sebe, da neko nebi napustio tebe.
Nikad ne podcenjuj one koji nemaju i ne divi se onima koji imaju. Znaj da su to jako promenljive kategorije.
Uživaj podjednako u vožnji biciklom, autobusom, avionom ili jahtom. Veruj mi nije toliko bitno gde si, već to kako se ti osećaš u svojoj koži.
Bićeš podržana i znaćeš kako da podržiš druge.
Videćeš mnoga lepa mesta, ali želim da znaš da postoji i drugačija realnost, zato što saosećajnost osnažuje ljude.
Želim da znaš stvarima cenu, ali isto tako da znaš da ti nisi stvar i da nemaš cenu.
Budi svesna sebe i toga koliko si vredna i voljena. 

Hajde da ne podrazumevamo, već da kažemo ćerkama da su dovoljne, voljene i hrabre.
Da mogu biti i nežne i jake. Da donose odluke iz ljubavi, a ne iz straha ili potrebe.

Šta ako ih mi svemu tome naučimo, pa život neće morati tome da ih uči.
Davno mi je jedan gospodin rekao:  «You are so hard to impress».
Mnogo kasnije sam shvatila koliki je to bio kompliment.
Imam ćerku i definitivno ću nastojati na tome da ona bude «Svesna, svoja i hard to impress».

Da li je moguće ostati svoja u ljubavi?

Ljubav je jedna od onih apstraktnih kategorija za koju svako ima svoju definiciju.
Svako je doživljava i zamišlja na svoj način, iz tog razloga, često se ne razumemo i povređujemo. Međutim, upravo ljubav nam daje mogućnost da kroz nju upoznamo različite delove sebe.    

Ljudi se pronađu u nekom trenutku, rastu zajedno i dok imaju šta da razmene traju. Neke ljubavi nam jednostavno nisu date da traju večno, već su nam date da naučimo više o sebi. Gubitak “druge polovine”, ipak je lakše podneti od beznađa koje osetimo kada izgubimo sebe.

Gubitak sebe se ne dešava glasno i bolno, već jako tiho i neprimetno. Dan za danom gubimo deliće sebe, svaki put kada prećutimo, opravdamo, odustanemo, spustimo kriterijume, kad poverujemo da tražimo previše.

U najvećoj opasnosti su dobre i lepo vaspitane devojke, koje se trude da se svima svide i da opravdaju tuđa očekivanja. Nažalost, baš one sa godinama postaju ogorčene i razočarane.

Najveći neprijatelj ljubavi je strah. 

• Zbog straha da ne izgubimo partnera, mi često gubimo sebe.
• Zbog njega se polako, ali sigurno pretvaramo u osobu koja nismo.
• Zbog straha, spuštamo kriterijume i izdajemo sebe, živeći tuđe snove. 
• Zbog straha da nismo dovoljno dobre drugome budemo najgore po sebe.

Ljubav, koliko god bila jaka, ipak nije svemoćna i na duge staze nije dovoljna.
Ljubav traži podršku zajedničkih vrednosti i ciljeva da ide sa njima podruku. 
Da bi mogla da traje, ljubav mora biti zaštićena verom.
Da bi veza bila dugotrajna, morate imati pored sebe nekoga ko ume da bude vaš kritičar, ali isto tako i najveći navijač.
Nekoga ko će želeti da vi budete bolja verzija sebe, jer ako je suprotno od toga, vi ćete sa vremenom, nažalost, postati bleda kopija žene koja ste mogli da budete.

Svaki proces kroz koji prolazimo, svaka životna situacija, svaka osoba koja nam dolazi u život, nosi priliku da dublje upoznamo sebe. Zato uvek počnite od toga.

Svedoci smo toga da se danas međuljudski odnosi grade veoma brzo i površno i u tom površnom odnosu, kako prema sebi tako i prema drugima, krije se veliki deo naših problema.

Jedna od grešaka koju nesvesno pravi veliki broj žena je što ulaze u odnose sa partnerom ne poznajući sebe, ne formirajući pre toga ličnu samoidentifikaciju i svoje ključne vrednosti.  Ne znamo ni ko smo, ali već znamo da smo nečija devojka ili žena. To nas vodi ka tome da u želji da budemo dobre u tim ulogama, nas zapravo oblikuju ti drugi – dečko, partner, suprug. Nismo još stekle svoju sliku o sebi i svojim mogućnostima, i zato bezuslovno verujemo onoj slici nas, koju nam serviraju drugi.
U nekim slučajima to dolazi do ekstrema kada se dešava totalni gubitak samoidentifikacije. Jednog dana se probudimo i shvatimo da ne znamo kakvu kafu volimo, ne znamo šta bismo sa slobodnim vremenom, jer smo navikli da svoje vreme posvećujemo nekome i ukoliko tog nekog nema, javlja se nepodnošljiva unutrašnja praznina koja hitno mora biti nekim popunjena. Tako se ulazi u začarani krug kozavisnosti ili zavisnosti od odnosa, zbog kojih veliki broj žena gubi samopouzdanje i osećaj lične vrednosti.

Druga zamka je što u partnerske odnose ulazimo iz uloge ćerke i zajedno sa tom ulogom unosimo u taj odnos svoja očekivanja, strahove i uverenja koja smo usvojili tokom odrastanja.
Sa vremenom u svaki sledeći partnerski odnos unosimo sve više prtljaga, počevši od negativnog iskustva iz prethodne veze, pa do novokreiranih uverenja i standarda na koje smo navikli.
U ovom slučaju često imamo prevelika očekivanja kada želimo da sve bude baš onako kako smo mi to videli u svojoj kući ili na šta smo navikli. Dok sa druge strane isto tako često projektujemo i neopravdano negativna očekivanja koja smo nesvesno formirali tokom predhodnih iskustva. Jednom rečju ili nemamo nikakve kriterijume ili imamo prevelika očekivanja u vezi.

Važno je da razumemo da je svaki naš partner – naš izbor, koji smo napravili, u zavisnosti od zrelosti, potreba i afiniteta u tom životnom razdoblju.
Naš partner je zapravo odraz nas samih i pre nego što ulazimo u partnerstvo i odnos sa nekim treba prvo dobro da upoznamo sebe. Da znamo šta volimo, želimo i možemo da pružimo, ali isto tako i da znamo kakvog partnera želimo. Zaista je izuzetno bitno da mi prvo dobro upoznamo sebe kako bismo jednog dana, kada nekome kažemo „DA”, znali zašto smo to uradili i umeli da stojimo iza svog izbora.

Da bi ljubav prerasla u svesno partnerstvo, u toj priči mora da vas bude dvoje, gde svako MOŽE sam da ide svojim putem, ali vi BIRATE da tom stazom zvanom život ipak idete udvoje.

 Kako biti i ostati svoja u ljubavi?

• Budite iskreni kako prema sebi tako i prema partneru, dajte šansu jedno drugom da se zaista upoznate.
• Znajte da uvek imate izbor. Ako morate da birate, birajte sebe, jer samo same sa sobom morate biti do kraja života.
• Nikad ne ostajte u vezi, jer morate. Ne morate, budite svesni da to birate.
• Definišite za sebe, šta ste spremne da tolerišete, jer upravo to ćete i doživeti.
• Postavite jasne granice i definišite svoje ključne vrednosti koje će biti stubovi vašeg partnerstva.
• Ne podrazumevajte. Budite svesni svega što već imate i gajite zajedno ono što želite da imate.
• Prestanite da smatrate partnera odgovornim za vašu sreću. Znam da se ovo mnogima neće svideti, ali naša sreća je naša odgovornost. Partner treba u našem sređenom životu da bude šlag na torti, a ne sredstvo za rešenje naših problema.  

Zadatak: Definišite svoje idealno partnerstvo. Ne partnera, već partnerstvo.

Da budemo iskreni, sve mi negde znamo kakav tip muškaraca nas privlači i kako bismo želele da izgleda taj „pravi”. Upravo zato često upadamo u zamku određenog tipa koji nam se sviđa i ponavljamo opredeljene scenarije jer verujemo da možemo da budemo samo sa takvim muškarcem.
Kako ne biste propustile nešto čarobno što može da vam se desi, napravite prostora, dozvolite da vas život iznenadi.
Ne ograničavajte sebe izgledom, statusom i očekivanjima od partnera.

Pođite od toga kako vi želite da se osećate pored svog partnera, šta vas čini srećnom, u čemu vi uživate, šta želite da podelite, šta možete da pružite, kakve vrednosti i ciljeve želite sa tim čovekom da gajite. Kakve ludosti želite sa njim da ostvarite?
To će vam pomoći da izgradite jasan stav po pitanju toga kakav treba da bude prema vama vaš partner i sačuvaće vas od pogrešnih ljudi i nepotrebnih razočaranja.

Kad budete dobro poznavale sebe, svoje potrebe, želje i kad budete zadovoljne sa tim ko ste danas, pojaviće se neko ko će vas možda iznenaditi ali ko će na jedan poseban način upotpuniti vaš već savršeno organizovan svet.

Imajte okvir slike partnerstva koje želite da živite, a samu sliku ćete sa vremenom zajedno kreirati.

Ko si kada nisi ničija?

«Ko smo kada nismo deo sistema, kada nismo naša pozicija, kada smo ostali bez statusa i kada se ne krijemo iza uloga? Kada ne pripadamo nigde i nikome?»

Nekada je postajao hronološki red uloga koji je davao osećaj pripadnosti i jasnog identiteta. Prvo si bio đak, pa student, pa radnik, pa roditelj, dok danas imamo decu koja su sve, samo ne deca, imamo odrasle koji su večni studenti, penzionere koji rade dva posla i zaposlene koji ne izlaze iz kuće i žive virtualne živote.

Brišu se jasne granice i sve više ljudi pati zbog krize identiteta. Izgubili smo neprekidnost postojanja u vremenu i prostoru i zato ljudi ne umeju da definišu ko su. Navikli smo da nam neko drugi kaže ko treba da budemo, a zapravo mi sami moramo to da definišemo.

Identitet je osobina celovitosti i postojanosti ličnosti uprkos promenama u njoj i oko nje. Prema Eriksonu, pojedinac koji je stekao osećaj ličnog identiteta ima doživljaj kontinuiteta između onoga što je bio nekada, što je danas, kao i onoga što zamišlja da će tek biti.

4 razloga zbog kojih dolazi do promene identiteta.

1. Imali ste identitet, koji vam je oduzet.
   Bili ste deo velikog sistema u kom ste odrasli, medjutim sistem se raspao, a vi ostali lojalni i neprigodni. Bili ste deo sportskog tima, ali zbog povrede, morali ste da napustite svoj tim.
    
2. Želite identitet koji ne možete da ostvarite.
   Ceo život želite da budete pilot, ali zbog lošeg vida ne dobijate dozvolu za let.
   Želite da budete majka, ali vaše zdravstveno stanje vam to ne dozvoljava. U ovim situacijama, jedini izlaz je zamena primarnog izbora, alternativnim opcijama realizacije tog identiteta.
    
3. Nekada ste izabrali za sebe identitet u kom sebe više ne vidite.
   Mislili ste da želite da budete doktor, diplomirali, a onda ste shvatili da niste za taj poziv, jer niste u stanju da se nosite sa ljudskom patnjom.
   Ceo život ste se spremali da nastavite porodični posao, ali ste shvatili da dugoročno ne vidite sebe u toj priči.
    
4. Kada je vas identitet za vas izabrao neko drugi / roditelji, treneri, poslodavci.
   Svi znamo koliko često deca završavaju fakultete i stiču profesije, koje su im predodređene izborom roditela. Da ne pričamo o ugovorenim brakovima gde i dan danas se ćerke povoljno udaju i sinovi perspektivno žene.

Kada se govori o aspektima identiteta, često se navodi metafora luka – identitet se, kao i luk, sastoji od slojeva. Spolja su „površni“ slojevi, koji se sa vremenom mogu menjati, a kako se ide ka unutra, približavamo se čovekovoj suštini i tome ko smo, iza svih tih uloga, profesionalnih izbora i afiniteta. 

Bitno je da razumemo da identitete kreiramo sa ciljem da nas štite, da nam pružaju osećaj pripadnosti, a samim tim i sigurnosti. Svaki identitet svesno ili nesvenso kreiran, u nekom periodu života nam je služio i u zavisnosti od životne faze i okolnosti, fokus našeg ličnog identiteta može biti drugačiji.

Lično imala sam priliku da budem u mnogim, jako različitim ulogama.
Počevši od asistenta došla do regionalnog direktora, postala majka i domaćica, bila nezaposlena i postala preduzetnica. Bila sam supruga bankara, preduzetnika, suosnivač radionice hrane i sve to u braku sa istim čovekom. Znam kako izgleda voziti se na jahtama, imati vozače i kućne pomoćnice, ali isto tako znam kako izgleda staviti sve na kocku i početi od nule.

Upravo zato iz perspektive svih tih uloga, danas mogu da kažem, niko ne zna šta mu život nosi, ali znam da ne možemo ceo život grčevito se držati samo jednog dela svoje ličnosti. Ne možemo zadržiti isti identitet, a nastaviti da se razvijamo i rastemo.

Daću vam primer:
Ceo život zvali su me «mala», bila sam jedina devojčica u porodici i logično da je ta definicija vremenom postala deo mog identiteta. Ta mala me je dugo godina štitila i davala osećaj sigurnosti. Dok nisam shvatila da sam je prerasla. Kad sam počela da gradim karijeru shvatila sam da me taj identitet ozbiljno koči da pravim iskorake, jer sam verovala da uvek neko drugi bolje zna šta je dobro za mene. To me je držalo u zoni komfora, dok nisam rešila da odrastem i počnem da više verujem svojoj proceni situacije.
Kada sam postala majka tek sam onda upoznala delove sebe za koje nisam znala ni da postoje.
U toj ulozi sam se rastvorila, dok jednog dana nisam shvatila da imam previše ciljeva, ideja i ambicija da bi stala na tome. Nisam znala šta dalje, ali sam krenula u potragu za novim delovima, koji su mi falili da upotpunim slagalicu SEBE.  

Svaki period života zahteva aktivaciju nekog novog dela nas, razvoj novog identiteta.
Kreiranje novog identiteta povlači za sobom razvoj novih znanja i veština, kako bi mogli da se uskladimo sa njim na svim nivoima. To je divna stvar jer to znači da možemo da biramo ko želimo da budemo u svakom trenutku života.
Nije uvek tako bilo. Nekada smo bili zatočenici svog porekla, prezimena ili profesije.
Stotinama godina su se žene borile i umirale za pravo da budu šta one žele.
Zato verujem da mi nemamo pravo to da podrazumevamo, već trebamo tu moć da osvestimo i priglimo.
Danas možemo da menjamo zemlje, profesije, brakove, možemo bukvalno da kreiramo nov identitet i da se ne zaustavimo na tome.

• Koje delova sebe si sakrila, jer nisi znala da smeš da ih poseduješ?
• Koliko uloga nisi prihvatila, jer nisi verovala da to možeš?
• Koliko puta si odustali od prilika, jer si se bojala da ćeš morati da biraš porodica ili karijera?

Lepa vest je da ne moraš da se odrekneš ni jednog dela sebe, već treba sve te delove da prepoznaš, prihvatiš i poseduješ. Da znaš da ih dozoveš onda kada mogu da ti pomognu da se osetiš jače, nežnije, iskrenije. U svakoj od nas postoji moć da u bitnom trenutku donesemo odluku da MI budemo drugačije.  

• Više nije bitno odakle dolaziš, već gde želiš da stigneš.
• Ne definiše te to čija si, već ko si i šta nosiš duboko u sebi.

Naš život danas je rezultat naših odluka od pre godinu dana, od pre mesec dana, od juče.
Što znači da mi danas donosimo odluku kakvu verziju sebe možemo videti za mesec ili godinu dana. 

Vreme svakako prolazi, pitanje je samo da li ćemo se mi za to vreme pretvarati u osobu koja želimo ili u osobu koja ne želimo da budemo.
Ukoliko nastavimo da radimo sve što smo radili do sada, da li ćemo biti bolja ili gora verzija sebe?
Jednog dana kad se okrenemo i pogledamo unazad da li ćemo biti ponosni na sebe?

Pre 10 godina shvatila sam da imam dva izbora. Mogu da nastavim jednostavno da živim i u tom slučaju znam kako će to izgledati, jer imam primere žena u svom okruženju koje su donele upravo tu odluku.
Druga opcija je da osmislim ko bi želela da budem i kakav kvalitet života da živim i onda da uradim sve da se približim toj verziji žene. Ta opcija je bila teža, jer nisam imala u svom okruženju žene, na koje bi mogla da se orijentišem. Što ne znači da one nisu postojale.
Nisam htela da budem još jedna u nizu žena: Imala je SVE, ali nije bilo NJE.

Počela sam da istražujem šta bi za mene bilo moguće i kako se ispostavilo mnogo toga. Tako sam postala kouč, mentor, autor i pisac, što mi se nekada činilo skoro pa nemoguće.

U svojoj knjizi pišem o tome koliko je meni bio stran koncept «ljubavi prema sebi». Znala sam kako da volim druge, ali nisam umela da volim sebe. Kroz rad na sebi formirala sam moju definiciju ljubavi prema sebi. Za mene je to imalo manje veze sa fizičkim izgledom, a više sa tim kako se osećam.

Počela sam da integrišem aktivnosti, koje bi me udaljavale od žene koja NE ŽELIM da postanem za 20 godina. Tako sam se vratila treninzima i planiranju svog dana.
Postepeno sam uvodila navike koje bi me približavale ženi koja sam ŽELELA da postanem. Počela sam da vodim dnevnik, nosila sam knjige, gde god sam išla sa decom i čitala dok se oni igraju ili dok ih čekam na treninzima.
Slušala sam podkaste i predavanja dok sam spremala kuću ili išla na pijacu.

Shvatila sam da moram svakodnevno svesno i puno da radim na tome da budem ponosna na osobu koja sa vremenom postajem.

Zamka se krije u tome što većina ljudi nema viziju toga ko želi da bude, a i kad je imamo često sabotiramo željenu verziju sebe u budućnosti, zarad trenutnog zadovoljstva.
Sabotiramo svoj izgled, time šta radimo ili ne radimo, sabotiramo svoj profesionalni rast time što biramo da ostajemo u zoni komfora, sabotiramo kvalitet života sutra, zarad trenutnog mira i sigurnosti.

Mislim da nam je kolektivno stran koncept dugoročnog investiranja u sebe. 
Investiramo u sebe dok se školujemo, posle čega prepuštamo da nas život vodi.
Ja razumem skeptičan odnos prema budućnosti zbog njene nepredvidljivosti, ali ipak verujem da je jedina investicija koja uvek ima smisla  – investicija u svoj rast.

Svi znamo da ne možemo da nadjemo put ako ne znamo gde idemo, ali isto tako ne možemo naći put ako ne umemo da preciziramo gde se trenutno nalazimo.  
Čak navigaciju kad koristimo, ona nam pokaže tačku gde smo sada i tačku gde treba da stignemo. Samo tako možemo da vidimo koliki nas put čeka.

To gde smo sada je ključno, zato smo mi u ovom trenutku donosimo odluku o tome ko ćemo biti.

Kada radimo na pokretanju željenih promena često zamolim da mi klijenti pokažu svoj kalendar. Za početak da li ga uopšte imaju i odmah znamo da li i kako se vreme planira.
To na šta tokom dana i meseca trošimo svoje vreme poprilično precizno govori o tome kakve rezultate možemo da očekujemo.

Pogledajte u svoj kalendar, na šta trošite najviše vremena?
Garantovano vam taj segment života najbolje ide, tu imate najbolje rezultate. 

Da li vreme trošite ili ga investirate u ljude, u projekte, u svoje ideje, u sebe?
Mnogo toga se promeni kad osetimo razliku izmedju toga kad vreme trošimo, a kad ga investiramo.
Nećete verovati koliko toga može svesno i dosta bezbolno da se izbaci iz života.
Šta ste spremni da žrtvujete danas zarad željenih rezultata sutra?
Da li ćete sutra biti ponosni na to što radite i na odluke koje danas donosite?

Pošto pokušavam da balansiram izmedju mnogo uloga, ja se jako ozbiljno odnosim prema tome kako organizujem svoje vreme. Verovatno ću vas nasmejati, ali moj kalendar je sav u različitim bojama, jer mi je tako pregledniji.
U jednoj boji su aktivnosti posvećene poslu, druga boja su aktivnosti sa decom, treća boja su obaveze vezane za kuću/porodicu, četvrta boja je posvećena aktivnostima koje mene pune energijom.
Tako da kad pogledam svoj mesec meni odmah bude jasno u šta ovog meseca najviše ulažem, šta sam zapostavila i čemu treba sledećeg meseca više da se posvetim.

Ključna stavka za takav pristup je planiranje.
Dok sam radila u firmi planirala sam na mesečnom i nedeljnom nivou.
Otkako imam decu i privatan posao, planiram na dnevnom nivou, ali uvek planiram dan unapred.

Shvatila sam da ako želim da budem zdrava ja moram da imam rutinu koja me vodi ka tome. Lagala bi kad bih rekla da sve to volim da radim, ali znam zašto to radim.
Znam da ako želim da se dobro osećam, ja moram da vežbam.
Da bi kreirala koristan sadržaj, ja moram puno da čitam, tako da čitanje nije hobi, već investicija u moj profesionalni rast.
Da bi pružila svoj maksimum na svakoj sesiji, ja moram da imam pauze u kojima pišem izveštaje i razmišljam koje tehnike mogu najbolje da pomognu u tom konkretnom slučaju.
Ukoliko želim da imam dobar odnos sa decom, moram biti dostupna i prisutna.

Svako ima svoje prioritete i svakome će njegov kalendar drugačije da izgleda, ali jako je bitno da ga imate i da znate na šta svoje vreme trošite, a u šta ga investirate.  

Verujte mi, ponekad zaslužujemo da slavimo ne samo ono ko smo postali, već i ono ko nismo. A to bi se sigurno desilo da mi nismo doneli oduku da bude drugačije.

Unutrašnji mir – imperativ svih religija i težnja svakog čoveka.
Dugo sam ga tražila dok nisam shvatila da se mir ne nalazi već kreira.

Ljudi intuitivno osećaju da je više nego ikad potrebna saradnja i povezanost sa svojim mentalnim, fizičkim, duhovnim i emocionalnim telom i da diskonekcija sa sopstvenim unutrašnjim dimenzijama donosi ništa drugo do ispraznog života.
Ako primetite da ste često odsutni, ljuti ili ogorčeni to je znak da ste izgubili vezu sa svojim centrom i da je vreme nešto da menjate.
Većina će tražiti izlaz u brzim receptima i spoljnim promenama, dok zapravo izlaz iz tog stanja je kroz ulazak u svoju dušu i u centar zbivanja našeg bića. Ako napravite korak ka sebi, može se desiti predivna transformacija i unutar vas i u vašem životu.

Povezivanje sa sobom je proces i treba ga započinjati postepeno. 

Počnite tako što ćete se sa vremena na vreme zapitati: 
«Da li mi to što radim donosi ili oduzima mir?»
Zatim intuitivno bez analiziranja pustite da se pojave slike koje su odgovor na pitanje:
«Kako izgleda, zvuči i kako se odigrava moj život, dok je u meni prisutan potpuni mir ?»

Zastanite da biste čuli odgovor. Zakažite kafu i provedite vreme sami sa sobom. 
Mene je jako inspirisala tehnika «Date with yourself » koju sam pročitala u knjizi Julia Cameron «Put Umentika» gde nas ona poziva na duhovni put oslobađanja kreativnosti. Ona predlaže da jednom nedeljno izdvojimo vreme da budemo sami, kako bi bolje čuli svoj glas i kako bi se povezali sa svojim kreativnim centrom.
Ideja je da izvedete sebe na neko lepo novo mesto, da uradite nešto što niste radili, da upoznate sebe iz neke nove perspektive.

Ja sam malo modifikovala tu tehniku u skladu sa potrebom koju sam imala u tom trenutku – potrebom da u haosu svakodnevnih obaveza sačuvam svoj mir.
Za početak to je bio mali lepo uredjen kutak za čitanje i meditaciju. Dovoljno je da stavite udoban jastuk na pod, upalite mirišljave svećice, pustite tihu muziku i već ste na pola puta ka svom miru. Nekada je to šetnja, crtanje, nekad trčanje, ali ključno je da se u tom trenutku zaista izolujete od drugih da bi se povezali sa sobom. Znate onaj osećaj kad izgubitie predstavu o vremenu? Tada znate da ste prisutni u sadašnjem trenutku.

Odvojite vreme za to divno društvo i naučite da ga slušate… ono je mudro i maštovito.

Tehnika:

Zamislite da sedate sa mudrim delom svog JA koje zna šta je najbolje za vas i ima sve odgovore. Taj mudri deo je uvek povezan sa istinom, sa vašim višim JA, sa vašom misijom.
Nalazi se u vašem centru i čeka vas.
Ispričajte mu šta vas muči.
Zapitajte ga za savet. Slušajte, osluškujte, zapisujte.
Posle nekoliko takvih susreta imaćete sve jasnije odgovore na svoja pitanja.
Osetićete da ste ispunjeni mirom i novom energijom.

Očekujemo da nas drugi povežu sa nama.
Verujemo da drugi bolje znaju šta je dobro za nas. Čudno zar ne?

Većina nas trči sa seminara na seminar, od jednog gurua do drugog ne bi li čula nešto novo o sebi.
Nešto što je već tu, u nama i čeka da bude primećeno.

Uzalak u sebe možemo izvesti mi sami ili dok nas drugi podržavaju na tom putu. Nekad i tako što nam pokazuju sopstveni put, ali tu postoji zamka, da ako samo slepo pratimo navigaciju drugih, propuštamo jedinstvenu priliku da spoznamo svoj put. 

Svi živimo u društvu gde nam je nametnuto od školske klupe pa na dalje da nas porede sa drugima, kroz ocene, kroz rezultate, kroz platu, socialni status, i sve što nam to dalje donosi. Zato je za nas normalno da ocenjujemo sebe kroz prizmu drugih. 

Međutim postoji razvojni put svesnosti kroz koji svako prolazi na svoj način, ali mora ga kad tad proći kako bi skrenuo pogled sa drugih ka sebi. Ako to ne uradimo ceo život ćemo biti tuđe bitke i nećemo imati svoj mir.

• 1 faza:  Kada se takmičimo i poredimo sa drugima i mirni smo samo ako smo bolji od drugih. Ukoliko nismo bolji, lepši, uspešniji to nam stvara problem.

• 2 faza: Kada prestajemo da se poredimo sa drugima, ali smo u konstantnom preispitivanju i poređenju svojih očekivanja sa realnošću u kojoj živimo. Ako se naša očekivanja i naš život poklapaju to nam daje mir. Ukoliko ne opet smo u problemu.

• 3 faza: Kada se ne poredimo sa drugima, kada se ne oslanjamo na očekivanja, već smo u trenutku u kom smo. U miru sa tim ko smo, šta imamo, šta radimo i kako živimo danas.

Afirmacija : ZALJUBI SE U TO GDE SI SADA!

3 koraka ka kreiranju unutrašnjeg mira :

1. korak:
   Prvi korak ka miru je kada ga tražimo spolja, u okruženju, pored ljudi koji nam ulivaju sigurnost. Kada se fizički premeštamo na mesto u kome imamo mir.
   Tražimo stabilnost u društvenom sistemu, u stabilnom poslu, u braku, u drugim ljudima. Živimo sa uverenjem da kad nešto dostignemo onda ćemo imati mir.
   «Biću mirna kada isplatim kredit, kada se preselimo u veći stan, kada deca porastu, i taj spisak može da ide u nedogled, jer će nam stvarati iluziju mira dok smo zapravo u stalnoj potrazi za njim. Na kraju možemo imati sve što smo nabrojali, a opet nikad nemati mira.
    
2. korak:
   Kad shvatimo da je mir u spoljnom svetu nedostižan, okrećemo se ka trenutcima kada smo ga imali kao deca ili da ga zamišljamo kako bi on izgledao kad bi ga opet osetili. Međutim tu ulazimo u zamku života u prošlosti i sećanjima kako je nekad bilo lepo, ili u projekciju budućnosti za koju ne možemo biti sigurni kako će izgledati. To mentalno stanje je savršeni recept za uznemirenost i ankcioznost. Kako prošlost, tako i budućnost su kategorije koje su van naše kontrole. Tako ulazimo u stanje konstantne uznemirenosti, jer ništa iz prošlosti ne možemo vratiti, dok ništa u budućnosti ne možemo sigurno znati.
    
3. korak:
   Duševni mir postižemo onda kada znamo da smo uradili sve što je do nas.
   Kada razumemo da naći svoj mir znači birati svoje misli. Naša sreća i zdravlje zavise od toga šta osećamo i šta mislimo o sebi i o drugima. U zavisnosti od toga kako se osećamo ili zračimo ili mračimo.  

Važno je da zaustavimo svoj „majmunski um“ da ne skače iz prošlosti u budućnost, sa problema na problem, da ne živi sećanjima i da ne kreira očekivanja, već da osvesti trenutak gde je sada.

Majmunski um je budistički pojam koji opisuje haotičnost misli u nediscipliniranost uma. Majmunski um je odvojen od tela, ometan od trenutka. To je refleksivni um spreman suditi, brinuti, analizirati i upoređivati ​​sve u trenutku, što je dobar način da propustite trenutak.

„Majmunski um“, govorio je stari monah, „jeste nemiran um, uvek skače sa jedne teme na drugu, baš kao što majmun skače sa grane na granu u džungli. To je loš um i mora se popraviti vežbanjem meditacije kako bi spoznao mir“.

Važno je da se mentalno premestimo u centar sebe, jer mir je mesto koje živi u nama, do kojeg samo još nismo našli put.

Prelepo je prigrliti i zavoleti sve što jesmo i sve što nismo u ovom trenutku.
Zahvaliti se za sve što već znamo i imamo.
Biti u stanju da nas ne remete svaki čas spoljni dogadjaji, niti na nas direktno utiču tuđi postupci.

Tehnika: Vizualizujte sopstveni mir.

Zamislite da ste lift i da ljudi ulaze u vaš život kao u taj lift.
Jedna osoba vas može oduševiti i pritisnuti u vama dugme koje vas podiže na vrh nebodera. A onda stigne osoba koja vas je uvredila ili razočarala i vi se spuštate, padate, vaša energija ide u podrum.
Ne dajte da te dugmiće pritiskaju drugi kako im padne na pamet. Kad im ne dozvolimo da utiču na kretanje naše životne energije tada uspostavljamo balans, bez obzira na druge.

Sad zamislite sebe kao prostranu kamenu kuću, ispunjenu divnim stvarima, prijatnom muzikom, lepim mirisima, udobnim jastucima, punu divnih knjiga. U njoj je izobilje svega, zdravlja, sreće, smeha, dragih ljudi. Uđite u tu kuću i primetite koliko nije jednostavno nju da pomerite ili poremetite na bilo koj način. Ona je stabilna, kakve god oluje i vetrovi bili spolja. Prenesite sad taj osećaj u svoj centar i zapamtite ga.

Mir je centar u nama koji bi često trebalo posećivati. Do njega se stiže disanjem, meditacijom, tihovanjem, ili jednostavno smejanjem, igrom, plesom, knjigom, boravkom u prirodi, sedenjem u polju dece i srećnih ljudi. Kreirajte za sebe takvo polje.

Vaš mir je u vama i ne tražite ga spolja. Nećete ga naći.

Verujte znam da nije lako i znam to stanje se ne postiže za jedan dan. Potrebno je vreme.
Ja još uvek posle toliko godina rada na sebi treniram svoj mozak da se vrati u sadašnji trenutak, kad osetim da odlutam tamo gde me nema.  Samo što sad su ti trenutci odsutnosti sve manji i kraći, a trenutci prisutnosti u telu i u momentu sve duži i lepši.  

Imam još mnogo toga da učim, ali sam primetila da sve manje imam potrebu da bežim iz svoje realnosti, i da mi se sve više sviđa ona u kojoj živim. Jer znam da je kreiram svojim mislima i svojim delima. Ta realnost je možda nekom mala, ali meni dovoljna.

Iskreno verujem da je živeti u miru sa sobom pravi uspeh i najveći luksuz, pogotovu danas, kada sve ima svoju cenu.

Zamislite da ne čekate partnera da vam pruži ljubav, društvo da vam obezbedi mir, da ne prihvatate nametnuta pravila igre, već se upravljate svojom intuicijom i oslanjate na sebe. Na ženu koja u datim okolnostima, takvim kakve su, čuva svoj sistem vrednosti, gradi svoj svet i radi najbolje što zna.
Takvu ženu je teško kontrolisati i njome je teško upravljati. Baš zato je ideja o ženama koje su svoje, čekala nekoliko hiljada godina da oživi. Došlo je i njeno vreme…

Zašto mislim da je važno da uvedemo ovaj termin u proces rada na sebi i to baš na početku godine?
Zato što sam puno puta bila u situaciji da objašnjavam zašto nečiji vision bordovi ne rade.

Ja verujem da bordovi ne rade onda kada nemaju dodirnih tačaka sa vašom realnošću.
Kada lepimo lepe i inspirativne slike, koje su hiljadu koraka daleko od toga ko smo i gde smo danas. Kada to što vidimo na slikama, nema nikakve veze sa vašom realnošću, teško je identifikovati sebe sa tom vizijom.

Board definitivno mora da bude inspirativan, ali ukoliko vi danas živite od plate do plate, a na vašem bordu imate kuću sa bazenom u Kaliforniji, to će najverovatnije ostati samo lepa kuća daleko od vas. To je kao da gledate tuđi profil na instagramu i nervirate se, što to nije vaša realnost.

Vizija vašeg željenog života mora imati dodirnih tačaka sa time ko ste i gde ste danas.
Možemo se okružiti prelepim slikama, možemo se preseliti u drugi grad, telesno se transformisati, pa čak i ime promeniti u cilju promene identiteta, ali ako NE menjamo svoje misli i emocije, koje te misli svakodnevno kreiraju, vrtimo se u začaranom krugu akcija i frustracija.
Ne kažem da velike promene nisu moguće, ja itekako verujem da su čuda moguća, ali MI moramo biti spremni da nam se ona dese.

Vaša vizija počinje od Vas!

Vaš board jeste vizija vaše budućnosti, ali isto tako mora biti odraz vaše introspekcije, samo vama poznatih detalja, za koje vi tačno znate šta znače.
On mora da bude u korelaciji sa vama i da reflektuje najbolju verziju VAS u budućnosti.
Da bi služio svojoj svrsi i zaista vas podsticao vi morate da verujete da je to za vas moguće.
To je kao i sa afirmacijama, one moraju da budu za vas verodostojne, da bi mogli da se povežete sa njima.
Morate vi verovati u svoje reči i u svoje snove da bi mogli da ih ostvarite. Oni se neće sami po sebi desiti.

Mnogo je bitna NAMERA sa kojom pravimo board i fokus na transformaciju koju želimo da postignemo.

Predlažem da stavite svoju sliku u centar velikog platna i po krugu oko slike, počnite da odgovarate sebi na sledeća pitanja i da intuitivno dodajete slike, detalje, tekstove, koji će biti vaši odgovori na sledeća pitanja.

Dok pravite self  board osetićete kako se nešto u vama pokreće.
Počinjete da menjate svoju priču u koju verujete.

Počnite od kreiranja pozitivnih obrazaca Vas u vašim životnim uloga.
Odgovori treba da reflektuju crte i karakteristike koje želite da imate.

Kao ćerka ja sam…
Kao majka ja sam…
Kao žena ja sam…
Kao ljubavnica ja sam…
Kao drugarica ja sam…
Kao preduzetnica ja sam…
Kada nisi ničija KO SI?…
Kada nema nikoga pored ti si…

• Kako se oseća ta TI koja želiš da budeš?
• Koju priču o sebi želi da promeni?
• Kako to radi? Šta joj u tome pomaže?
• Kako se oseća dok to radi?
• Kako izgleda?
• Koja dela čini, koje knjige čita, koja mesta voli?
• Kako se izražava, kako se smeje, šta je veseli, čemu se najviše raduje?
• Šta je pokreće?
• Gde živi, da li joj više odgovara stan i grad, ili voli da se osami u kući i u prirodi?
• Da li voli da radi u kaficu uz glasove ljudi, ili traži tišinu i svoj mir?
• Koji mirisi je umiruju, koji joj daju energiju?
• Kakvo piće najviše voli?
• Kad je sama šta prvo uradi, gde ode?
• Zbog čega je ona ponosna na sebe?
• Šta kod nje najviše privlači muškarce?
• Koje su to osobine koje su kod nje neodoljive?
• Kako ona želi da je drugi vide?
• Šta želi da ostvari?
• Kakav želi da ostavi trag?
• Na šta želi da se fokusira ove godine?
• U donjem desnom čošku napisite sebi 3 cilja za sledeću godinu.

Oživite tu verziju sebe sa što više detalja, definicija, citata, slika, koje će imati za vas posebno značenje.
Tako ćete dati svom mozgu zadatak i fokus na ono što je vama ove godine najbitnije.

Moja topla preporuka je da ovakav board pravite svake godine.
To nije samo board koji će vama biti prijatno da gledate, već i sjajan instrument za planiranje i razvoj vaše lične životne strategije. Moći ćete da pratite svoj rast i razvoj, da vidite kako se sa vremenom menja vaša percepcija sebe i svojih ciljeva.
Videćete šta ste u međuvremenu ostvarili, što će biti dodatna motivacija da za dalji rad na sebi.
Svesno ćete graditi osobu koja želite da budete.
Osobu koja će biti u stanju da kreira svoj svet u skladu sa svojim željama i ambicijama.

Na ovu ideju me je inspirisao razgovor sa mojom drugaricom kad smo nešto zajedno planirale i posle mog izlaganja, ona mi kaže: «Ti stvarno nisi normalna, pa jel ti vidis uopšte gde smo mi?»
Na šta je odgovor bio: «Vidim, ali ti gledaš gde smo sada, a ja gledam gde mislim da treba da budemo!»

Ako budeš birana, biraće te jer si lepa, ako budeš birala, biraćeš jer si srećna.
Srećna ćeš svakom biti lepa.

Statistika kaže da žene traže partnere koji će obogatiti njihov život, dok muškarci biraju partnerke koje se uklapaju u njihov život.

Šta nam to govori? 

Očigledno obrazloženje je da su žene odgajane da se prilagode.
Počevši od toga da se odriču svog prezimena i da porodica u koju «dolaze» postaje prioritet u odnosu na porodicu iz koje su došle. Da odlaze sa poslova, kako bi se posvetile deci i žrtvuju svoju karijeru, zarad karijere supruga. Te potiskuju svoje ambicije, kako bi kreirale podržavajuće okruženje za realizuju ambicije svih drugih članova porodice.

Odrastamo sa idejom da nešto na nama treba stalno popraljati i da same po sebi nismo dovoljne.
Naučene smo da moramo da privučemo pažnju, ali samo svojim izgledom.
Dok postoji toliko toga što smo naučene da sakrijemo – našu ambiciju, bol, dostignuća, prošlost.

Da ne komplikujemo, jer lakoća postaje sve veći prioritet za muškarce.

Posebno danas, sve što zahteva investiciju vremena i energije, postaje previše.
Umesto da muškarci osvajaju i zaslužuju pažnju žene, žene rade sve da budu primećene, spremne da se umanje koliko god treba, samo da imaju tog nekog pored sebe.

Već neko vreme gubimo jako bitan deo žene – njenu dubinu.

U maju imala sam priliku da upoznam izuzetnu ženu i književnicu Kamij Lorans, koja je napisala puno romana, ali je mi znamo po romanima «Filip» i «Žensko».
Interesantno je da je ona izabrala umetnički pseudonim, po kome nije evidentno da li je autor muško ili žensko, jer Kamij može biti i muško i žensko ime. Na takav način htela je da dopre do što većeg broja čitaoca.
Tek kada je napisala roman «Filip», koji je autobiografska potresna ispovest o gubitku sina par sati nakon rođenja, po prvi put je pisala u prvom licu jednine, pokazavši ranjivost žene, majke i krik književnice, kao pokušaj da se rečima da smisao besmislu.
Komponovan u četiri celine, roman je najpre sećanje na lepe dane trudnoće. Potom je to surovi izveštaj sa preciznim podacima o nemaru i nestručnosti lekara. Zatim je to pokušaj da se razume, da se nađe objašnjenje i snaga da se nastavi dalje, uprkos svemu.
Podelila je da taj roman jako dugo nije bi preveden. Jedna izdavačka kuća je bila zainteresovana da uradi prevod, ali kad su čuli da to nije fikcija, već istinita priča i lično iskustvo autorke otkazali su saradnju uz komentar: «Suviše je duboko i potresno! Ljudi ne vole tako bolne istinite priče»

U svom drugom romanu «Žensko» otkriva još jednu bolnu istinu.
«Žensko je!» – uzvik koji kao znak saopštava da je još jedna sudbina predodređena.

Ona koristi reč „žensko’’ kao definiciju „večitog partnera’’. Najpre si, čim se rodiš, ćerka svojih roditelja, zatim si sestra i unuka, zatim devojka, pa žena, pa majka, pa baka. ONA kao žena ne postoji van konteksta tih uloga.

Imala sam priliku da postavim svoje omiljeno pitanje – «Šta za Vas znači biti svoja?»
Rekla je: «Biti svoja znači imati slobodu da budeš i da biraš. Da te ne definišu doživotno kao plus 1, kroz uloge koje ti život nosi, već da si ti potpuna sama po sebi, kao spisateljica, kao učiteljica, kao žena sa ili bez partnera».

Sa jedne strane oduševio me je njen odgovor, pošto su moj coaching projekat i knjiga posvećeni upravo toj temi. Dok sa druge strane, zabolelo me je to da žene nezavisno od toga gde su rođene i u koliko sređenom sistemu rasle, dan danas biju iste bitke. Društvo jednostavno ima potrebu da ženu pojednostavi, ukalupi i umanji. Pa makar ti bila izuzetna književnica i dama iz Francuske.

Koliko puta smo sve čuli –  «Ne budi komplikovana!»
«Previše si emotivna. Previše razmišljaš. Previše se udubljuješ. Previše tražiš!»

Ako imaš puno radnog iskustva, onda si prekvalifikovana.
Ako imaš veliko životno iskustvo, onda si probirljiva.
Ako iza sebe imaš razvod i decu – tek onda postaješ komplikovana.
Za koga? I šta to uopste znači?

Pitale ste me kako da nađete partnera, ako ste previše ranjive, zauzete, uspešne, ambiciozne.
Tako što nećete verovati da ste Vi previše ili da tražite previše!
Ako poverujete u tu priču, daćete sve od sebe da postanete neko ko niste, a tek onda nećete naći to šta Vi tražite. 

Samo onaj ko se ne bude bojao vaše prošlosti, vaše dece i vaše snage zaslužuje da bude pored.
To će ceniti neko ko je i sam bio bitke, donosio odluke i snosio posledice svojih odluka.
Neko ko je osetio patnju, bol, ali isto tako iskusio uspeh i zna da prepozna original u svetu kopija.
Verujte mi takvi zaista postoje, samo se i oni boje da su oni za vas previše.

Lični integritet je aspekt vaše ličnosti za koji ne znate da vam fali, dok ga ne stvorite.

O ličnom integritetu ne pričamo dovoljno, a još ređe mu svedočimo u svakodnevnom životu.
Kako da ga očuvamo kroz uloge koje nosimo gde svaka od tih uloga podrazumeva fleksibilnost?
Kako ostati verna sebi u svakodnevnim izazovima koji lome ili jačaju karakter?

Definišimo prvo šta znači biti osoba od integriteta.

Integritet znači potpunost, nedeljivost. Kada govorimo o integritetu osobe tada se misli na ponašanje i ponajviše ono što je u pozadini ponašanja. Integritet uključuje poštenje i obazrivost.

Odrastala sam u okruženju gde se podrazumeva da održavaš svoja obećanja, da ne kasniš, jer vrednuješ tudje i svoje vreme, da poštuješ starije i odnosiš se sa istom dozom respekta prema svima podjednako, od čistačica i vozača, do direktora i profesora na fakultetu. 
Jednom rečju imati integritet za mene je značilo biti u skladu sa opredeljenim normama i pravilima ponašanja.

Medjutim integritet je isto tako i rad na ličnom planu, rad na razvijanju osobe u potpunosti.

Nedavno sam slušala intervju fantastične Marte Bek, koja je harvardski doktor sociologije i proslavila se knjigom Pronađite svoju zvezdu vodilju, koju ja toplo svima preporučujem. 
Pričala je o svojoj novoj knizi pod nazivom «The Way of Integrity. Finding the Path to Your True Self» u kojoj mnogo dublje istražuje definiciju života u integritetu.

Ako sam ranije verovala da imati integritet znači biti pošten i pravedan u odnosu prema drugima, zahvaljujući njoj sam razumela da imati integritet znači živeti u skladu sa sobom.
Fokus nije ka spolja, već na unutra – ka sebi.

Put ka integritetu je zapravo put ka sebi, ka celini, kada spoljni svet postaje odraz naše svesti i naših vrednosti. Kada ih živimo u svakom trenutku i ne zato što nas neko posmatra, već naprotiv baš onda kada to niko ne vidi. Kada ne radimo stvari iz moranja, jer to društvo od nas očekuje, već kad pitamo sebe da li to što radim je usklađeno sa tim u šta ja verujem.

„Ne možemo biti sretni ako su stvari u koje verujemo drugačije od stvari koje činimo.“ – Albert Camus

Jako mi se sviđa izraz koji najbolje dopunjuje ovu misao «Don’t just talk the talk, walk the walk» što znači da sa smo u stanju da stanemo iza svojih reči i da pređemo sa reči na dela.

Skloni smo tome da merimo koliko nam je dobro ne po tome kako se mi osećamo, već po tome kako naš život izgleda u poredjenju sa drugima u našem okruženju.

Danas postaje evidentno koliko ljudi priča jedno, radi drugo, a zapravo živi tudje živote.
Jedni veruju da će ih izgled učiniti uspešnijim i srećnijim, ali oni koji su to probali znaju koliko je takav uspeh prolazan.
Drugi se trude da steknu što više kuća, titula i poslova kako bi bili ispunjeni.
Medjutim ništa spolja ne može da nas usreći ako nismo ispunjeni na nivou duše.

Zadnje dve godine su nam pokazale koliko su krhi spoljni faktori sigurnosni i uspeha.
Danas svedočimo tome koliko je nestabilan svet u kome živimo i zato verujem da je bitnije nego ikada, da učimo da osećaj sigurnosti i ispunjenosti pronalazimo u sebi.
U svakodnevnom napredku i malim stvarima koje nas usrećuju, u navikama koje nas osnažuju, u svesnoj promeni fokusa sa negativnog na bar nešto pozitivno što nam se u toku dana desilo.

Kad su svi delovi nas, naše misli, naša uverenja, naše telo i naše ponašanje u sinhronicitetu, mi smo celina i kao takvi postajemo neprikosnoveni. Univerzum voli sinhronicitet i uskladjuje se sa njim. Kad se to desi osećamo se podržano, kao da nam nevidljiva snaga čuva ledja i daje potvrdu da smo na svom putu, na putu svoje istine.
Dok ako mislimo jedno, radimo drugo, a verujemo u nešto treće, niti mi znamo gde i zašto ciljamo, niti univerzum može da nas podrži, jer nije jasno koji deo nas treba biti podržan.

Mnogo toga može da promeni samo jedno od ovih pitanja ako ga postavljamo sebi u toku dana.

• Da li sam ja ok sa tim što sad radim ?
• Da li ja verujem u to što govorim ?
• Da li mi to što radim pruža mir ?

Da li ću reći ili uraditi nešto samo zato što znam da se to od mene očekuje ili ću izabrati da prećutim kada svi imaju šta da kažu i reći onda kada svi budu ćutali?

Kad sam počela da postavljam sebi ovakva pitanja, moje odluke su postale jasnije i bez griže savesti. Moji izbori su bili intuitivni, a odluke uskladjene. Gubila se potreba za dokazivanjem i objašnjavanjem.

Kad su nas kao decu učili da se lepo ponašamo naučili su nas i mnogo drugih stvari.
Da budemo nasmejani i kad nismo raspoloženi, nesvesno naučivši nas tako da budemo neiskreni.
Da slušamo starije i kad nisu upravu i tako smo naučili da ne postavljamo pitanja i kad ih imamo.
Da radimo uprkos bolu, jer niko te ne pita kako ti je i tako smo naučili da ne slušamo svoje telo.
Nećete verovati koliko često nam telo poručuje da nismo ok sa svojim životom, ali mi te znake ne čujemo, nismo naučili i navikli da mu verujemo.
Ja jako dobro znam šta znači «cilj ne pita kako se osećaš» ali pitam se gde je ta granica?

Da bi primetili koliko smo u skladu sa sobom, probajte jedan mali eksperiment.
Jedan dan u nedelji govorite samo ono što zaista mislite. Ne prećutkujte i ne lažite ni sebe ni druge, ne izgovarajte čak ni one male «bele laži» kako bi svima bilo prijatnije.
Probajte da prestanete da radite bar jednu stvar koju ne želite, a verujete da morate.
Bar 15 minuta dnevno izdvojite za nešto što volite, svaki dan i pratite promene koje nastaju.

Cilj nije da se zamerimo drugima, ali jeste da osvestimo koliko smo u skladu sa sobom i sa time što svakodnevno izgovaramo i radimo.

„Unutrašnji mir je naš dom, a integritet je nas put ka njemu i sve što priželjkujemo nas čeka baš tamo.“ – Marta Bek

Osnaživanje žena više nije samo lepa priča, već proces koji se dešava u svakoj od nas na svoj način. Žene u svim delovima sveta počinju da veruju da mogu i da imaju pravo da budu više. Sve više žena se danas priseća ko su bile dok im nisu rekli ko treba da budu. 

Namerno kažem da BUDEMO, a ne da TRAŽIMO više.
Tu postoji jako bitna razlika.

Kada tražimo ili očekujemo od društva, poslodavca, porodice ili partnera, to znači da smo u zavisnoj poziciji od spoljašnjih faktora i spoljašnje podrške.
Kada verujemo da možemo da budemo više, to je već sledeći korak ka samosvesti. Tada ne tražimo da nam bude dato, već svesno stvaramo.

Mnogo je bitno da umemo da odgovorimo sebi na pitanja:
Ko si kada te niko ne gleda, kad se od tebe ništa ne očekuje i ne traži?
Ko bi bila i na šta bi tada bila sposobna?

Retko pričamo o tome koliko je bitno da znamo ko smo, bez oslonca na uloge koje nosimo.

• Da znamo šta želimo i kada nemamo sa kim to da delimo.
• Da istrajemo i kad nema nikoga zbog koga to radimo.
• Da znamo koliko vredimo i kada nemamo spoljnu potvrdu svoje vrednosti.
• Da budemo svoje bez potrebe da bilo kome, bilo šta dokazujemo.

Često me pitaju, kako da izgradim samopouzdanje?

Odgovor je jednostavniji nego što mislite: Naviknite svoj mozak da vam veruje!
To radimo tako što održavamo obećanja koja dajemo sebi.
Sama reč samopouzdanje nam poručuje osloni se na sebe.

Ako si rekla sebi da ceš nesto da uradiš, uradi to!
Ako ne možeš kako si htela, uradi kako možeš, ali promeni status kvo.
Ako si rekla sebi, nikad više neću dozvoliti da mi se to desi, nemoj to da ponoviš.
Budi verna sebi.

Tako programiramo mozak da veruje našim rečima.
Namera podstiče akciju, dok svaka akcija podkrepljuje staro ili kreira novo uverenje o tome ko smo i šta možemo.
Svaki ostvareni uspeh, ostavlja trag i stvara potencial za nove rezultate.
Naše telo pamti osećaj dostignuća, dok naša podsvest čuva scenario kom se vraća.
Tako programiramo svoj mozak na uspeh i kad se budemo suočili sa novim izazovom,  imaćemo scenario u podsvesti, koji će se aktivirati i prizvati unutrašnji osećaj sigurnosti, jer smo već jednom taj put prošli.

Kada ti veruješ svojim rečima sa vremenom, poverovaće i drugi.
NE pričaj da počinješ da treniraš, već počni i pokaži rezultat.
NE pričaj da želiš da napišeš knjigu, napiši je i ostavi svoj trag.
NE pričaj kako ćeš postati uspešna, radi na tome i tvoji rezultati će pričati za tebe.

Ne traži, ne očekuj, ne poredi se ni sa kim, budi žena koja želiš da budeš.
Svaki dan aktiviraj u sebi bar mali delić žene, kakva želiš da postaneš.

Kad nemamo potrebu da se dokazujemo, pokazujemo, takmičimo i svakodnevno demonstriramo svoj život drugima, onda ga zapravo živimo.
Samouverene žene rade stvari radi sebe, a ne radi drugih.  

Svako ko je pokušao da uradi nešto drugačije prošao je sličan put.
Početak nečeg novog jeste težak, ali uprkos mišljenju mnogih, nije najteže početi. Pravi uspeh na tom putu je opstati i trajati.
Na početku nas pokreće entuzijazam, međutim pravi izazovi dolaze onda kada euforiju zameni monotoni, svakodnevni rad na realizaciji i samoodrživosti vaših ideja.

Tu izlaze na videlo umeće fokusa, koncentracija i samodisciplina.
Tada isplivavaju strahovi i negativna uverenja.
Počinjemo da sumnjamo u sebe i da nas kolebaju tuđe prognoze i mišljenja.
Tada morate najviše verovati u sebe i stalno se podsećati zašto ste uopšte počeli.Ne spuštati svoje kriterijume i ne prodavati dugoročne ciljeve zarad brzih rezultata.

Biće ljudi koji neće verovati u vas i to će vam na sve načine pokazivati.
Jednog dana bićete im zahvalni što su vas odbili, jer ste zahvaljujući tome otišli dalje.

Biće onih koji će kopirati vaše ideje, koje ste u poverenju sa njima podelili.
Bićete razočarani, ali zahvaljujući tome smislićete nove i još bolje ideje.

Biće onih koji će obećavati i svoja obećanja neće ispunjavati.
Zahvaljujući njima naučićete više da računate na sebe.

Biće ljudi koji će verovati u vas, ali neće moći da vam budu podrška jer niste na istom putu. Bićete im zahvalni samo zato što postoje.

Vaš poduhvat će zahtevati toliko vaše energije da ćete morati pažljivo da birate na koga i na šta svoju energiju usmeravate. Moraćete da donosite odluke i pravite izbore.
Biće jako malo onih koji će sa vama ostati na tom putu i tako ćete shvatiti ko vam je pravi prijatelj.

Sve će to biti sastavni deo puta. Možda baš sve snažne žene moraju proći neki deo svog puta potpuno same kroz potpuni mrak i nepoznato kako bi pronašle to svetlo koje smo oduvek osećale da postoji u nama.

Svojom energijom privući ćete svoje ljude. Ljude koji će deliti sa vama iste snove, koji biju iste bitke i bićete jedni drugima velika podrška.

Svedočićete tome da posao može da bude igra, ali Vi morate da budete ozbiljan igrač. Da znate šta radite, zašto to radite i da držite fokus na svom cilju. Da ne gledate na stranu i da se ni sa kim ne poredite.

Doći će trenutak i bićete veoma ponosni na sebe zato što niste odustali.
Zato što niste poverovali da takvih kao vi ima na stotine, da to što vi radite nikome ne treba, da tražite previše i da bi bilo dobro da se prilagodite na okolnosti u kojima živite.

Ne prilagodjavajte se, ne spuštajte kriterijume.
Vaš put može malo duže da potraje, ali sve što je vredno, traje.
Menjali su svet samo oni, koji su imali hrabrosti da ostanu original u svetu punom kopija.

Predlažem da zajedno pretresemo i presložimo ormare i police u svom životu, kako bi prepoznali cega imamo previše, a šta nam je zaista potrebno.

Ja verujem da je dobro pitanje pola odgovora.

Zato danas umesto novih tehnika pišem vam pitanja koja su meni pomogla da počnem da dobijam nove odgovore.

• Šta je to što mi zauzima mesta i koči protok energije u mom životu, okruženju, stanu, ormaru? 
• Šta mi više nije potrebno, ali ga čuvam za svaki slučaj?
• Na šta sam se samo navikla, a šta me zaista raduje?
• Šta je to što bi mogla da pustim, a čega se još uvek gčrevito držim?
• Čega je ovoj verziji mene dosta?
• Čega je ova verzija mene željna?

Kao odgovore na ova pitanja možete otkriti puno toga što nije na površini. Otvara se pogled na stvari ne onakve kako mi želimo da ih vidimo, već onakve kakve zaista jesu.
To može biti novi pogled na dinamiku odnosa u porodici, na perspektivu rasta u firmi, na trenutne životne okolnosti, na sebe i na druge.  

Shvatila sam da je meni dosta pasivnih i negativnih ljudi i više definitivno ne pokušavam da ulepšam život onima koji sami to ne žele.
Ne želim da se ljutim na stvari koje ne mogu da promenim.
Da vreme koje provodim na mrezi treba ili da me informise ili da me inspiriše i ništa više od toga.
Otkrila sam da je umeće ignorisanja veliki blagoslov.
Da sam zaista OK sa tim da neko bude ljut na mene.
Da više volim da budem sama, nego deo priča iz pristojnosti ili iz koristi.
Da suviše cenim vreme koje mi je dato da bi ga gubila.
Želim da ga investiram u nešto što ima smisla, bar za mene.

Postoji velika razlika izmedju toga da vreme gubimo i da ga investiramo. Ta razlika se vidi u rezultatu koji dobijamo.
Jako koristno je da svako za sebe definiše kada osećate da «gubite vreme» na nešto ili sa nekim, a kada ga «investirate» u nešto ili nekoga.

Budite spremni da ovaj razgovor sa sobom može doneti veliko olakšanje, ali i prazninu. Kako ta praznina ne bi prerasla u frustraciju, popunite je inspiracijom.

Osmislite cilj u kome zaista želite da istrajete.
Izaberite ono što vas najviše žulja i šta ziasta želite da promenite.
Nemojte praviti grandiozne planove, budite realni, ali budite istrajni.
Ne postoji ništa jače od istrajnosti i vere u sebe.

Prerasteš mnoge stvari i ljude kada počneš da voliš i slušaš sebe.
Danas je sjajno vreme da počnemo!

Da li prepoznajete neku od sledećih rečenica: «Hajde molim te, tebi to nije problem. Zar ti je teško, pa tebi je to 5 minuta posla» pa onda čujete same sebe kako izgovarate: «Pusti ja ću».
Najsmešnije je kad u jednom trenutku čujete reči « moja mama može sve!» pa ne znate da li da se radujete ili da plačete od tolike «svemoćnosti». Tada naravno učinite i nemoguće kako bi opravdale toliko poverenje.

Odgovaramo na očekivanja i svakodnevno naporno radimo na tome da održimo status: «dobre koleginice», «dobre prijateljice», «dobre ćerke», «dobre supruge ili majke».
Pitam se gde je ta granica kada to što smo dobre za druge, više nije dobro za nas same?
Kako ostati stabilna, ali i dovoljno fleksibilna u svakoj od svojih uloga?
Kad je pravi trenutak da kažemo «Čekaj, stani, ovako više ne može».

Koliko često imamo razgovor same sa sobom kada se umirimo, centriramo i upitamo:
«Od 1 do 10 koliko sam sada dobro?  Da li sam uopšte dobro?»
Verujem da retko to radite.

Ja sam na ovo pitanje prvi put odgovorila tek kada sam krenula na edukaciju za kouča i to zato što sam ga imala u sklopu vežbe.
Sama sebi sam ga postavila onda kada sam po drugi put postala majka i bilo mi je svega previše.
U tom trenutku završila sam edukaciju, pokrenula privatni posao, plasirala svoj koučing program i dobila drugo dete. Sve oko mene bilo je dobro, osim mene.
Imala sam težak oporavak posle porođaja, diskusherniju, bolove i brinula o dvoje male dece.
Bilo mi je teško da držim sopstvenu decu u naručju i zbog toga sam se osećala bezgranično bezpomoćno.

Tada sam osvestila koliko je bitno da JA budem dobro, kako bi i moja deca bila dobro.
Naučila sam lekciju, da je moja osnovna obaveza da budem fizički i mentalno zdrava. To više nije bilo pitanje izbora, već pitanje lične odgovornosti. Briga o sebi je zapravo briga i za sve one koji se na nas oslanjaju.

Nije moguće pružiti ono što nemamo. Nije moguće biti podrška drugome, ako se ne osećamo stabilno.
Nije moguće biti izvor sreće i radosti, ako mi nismo dobro. 
Ne možemo iskreno saslušati i razumeti drugu dušu, ako nismo pre toga razumeli i prihvatili sebe.
Ja neću naučiti svoju decu odgovornosti, ako nisam odgovorna prema sebi i prema njima.
Ne mogu ih naučiti saosećajnosti, ako im pričam da je život borba i da nije bitno kako do postavljenih ciljeva.
Ne mogu očekivati da oni budu srećni, ako im ja ne dočaram sreću u malim, svakodnevnim stvarima.
Ne mogu im preneti osećaj lakoće, ako ja vibriram strahom i brigom.

Odrastala sam na uverenju da se dobre majke žrtvuju za svoju decu.
Projekciju ljubavi kroz žrtvu, brigu i strah gledala sam ceo svoj život.
Medjutim kad sam ja postala majka, poverovala sam da majke ne trebaju za svoju decu da umiru, već da ih uče kako izgleda život kakav vredi živeti. Kad majka nije žrtva, već inspiracija. Samo iz te pozicije moguće je imati zdrave odnose bazirane na bezuslovnoj ljubavi i slobodnoj volji, a ne na obavezi i griži savesti.

Kako bi bili dobro, važno je da osvestimo sa kim podržavamo toksične odnose.

Dr Lilian Glas, ekspert u oblasti komunikacije i psihologije sjajno je opisala termin toksične veze u svojoj knjizi „Toksični ljudi” iz 1995.godine. Ona je definisala toksičnu vezu kao „bilo koj odnos između ljudi koji se međusobno ne podržavaju, gde postoji konflikt, nadmetanje i gde jedna osoba nastoji da omalovaži drugu“. Dok u svakoj vezi postoje usponi i padovi, Glasova navodi da je toksična veza konstantno neprijatna i crpi energiju, do te mere da u njoj ima više loših nego dobrih aspekata. U toksičnim vezama, obe osobe pokazuju nezdrava ponašanja i međusobno se tretiraju bez poštovanja.

Termin «toksični odnosi» ne odnosi se samo na partnerske, već i na prijateljske, poslovne i porodične odnose. Takvi odnosi mogu godinama da traju unutar porodice, u paru, između roditelja i dece, isto kao i između prijatelja i kolega.

Takve veze, ukoliko nisu izmenjene, imaju potencijal da budu vrlo štetne po naše, pre svega, mentalno zdravlje. Svakako toksična veza može se promeniti, ali je obično potrebno mnogo napora kako bi se one transformisale u zdrav odnos. Paradoksalno je to, što ako želimo da transformišemo toksičnu u zdravu vezu, moramo biti spremni da vezu prekinemo. Ako niste spremi na to, malo šta možete uraditi, jer će vaš toksični partner znati, da na kraju krajeva ma šta on/a uradio/la, vi nećete otići.

Imajmo na umu da je za toksičnu vezu potrebno dvoje. Iako jedna osoba u odnosu može ispoljavati više toksičnih ponašanja, uvek treba videti kako se ponaša i druga osoba u tom odnosu, odnosno kako reaguje na toksično ponašanje. Teško je priznati sebi da svojim ponašanjem doprinosimo toksičnosti veze. Međutim, prihvatanje odgovornosti je put razvoja.  

Od izuzetnog je značaja takve odnose prepoznati i ako je moguće eliminisati, ukoliko ne, barem minimizirati svoje aktivno učešće u njima. Nema ničeg strašnog u tome da na neko vreme smanjimo ili prekinemo komunikaciju ako je postala nezdrava, puna prebacivanja i ogorčenosti. Moguće da kroz neko vreme takve odnose preoblikujemo u zdravije, ukoliko bude postojala obostrana želja.

Takav odnos se lako prepoznaje ali teško preoblikuje, pogotovo ako smo emotivno involvirani. Zato je preporuka da počnemo da postavljamo zdrave granice tamo gde nam je emotivno to lakše da uradimo. Počnite da postavljate granice sa nepoznatim ljudima koji imaju potrebu da vam se nametnu.
Sledeći korak je da postavite granice na poslu, jasno davajući do znanja kad vam nešto ne odgovara.
Tako postepeno jačate svoj «mišić samopouzdanja». 

Vremenom kad dodje trenutak bićete u stanju da se zauzmete za sebe i u odnosima sa ljudima koji su vama bliski, ali sa kojima morate da postavite neke granice i dogovorite se oko nekih novih pravila.

Bolje je da se suočimo sa našim toksičnim obrascima ponašanja nego da živimo u neznanju i da se jednog dana razbolimo, a da nismo ni sami svesni zbog čega. 
Nije najstrašnije prekinuti odnose, mnogo je strašnije poverovati da ne zaslužujemo bolje.
Nažalost to se dešava mnogo češće nego što smo toga svesni.

Kako se zaštititi i postaviti zdrave granice ?

Kod postavlj anja zdravih granica najveću ulogu igra asertivna komunikacija.
Pri asertivnoj komunikaciji poštujemo svoja, ali i tuđa prava i želje.

Asertivnost je ponašanje kojim se zauzimamo za sebe, iskazujemo svoje potrebe i stavove na direktan i nedvosmislen način, a da pri tome ne ugrožavamo druge.
Prednosti takve komunikacije su da se osećamo dobro u odnosu sa sobom i u odnosu na druge, da povećavamo samopoštovanje i smanjujemo anksioznost, što nam pruža mogućnost slobodnog izbora u životu.

Najbolji način da to ostvarimo, jeste direktno saopštavanje šta osećamo, šta nam smeta i šta ne želimo.
Jedno od osnovnih pravila jeste svesnost da imamo pravo da kažemo NE, a da ne osećamo grižu savesti zbog toga.
Ja sam neko vreme svesno radila na tome da imam pravo na stav «Ja biram da budem dobro» bez da imam potrebu da to objasnim ili opravdam.
Treba vremena da se usaglasimo sa tim stavom, jer takva pozicija se kosi sa uverenjima na kojima je vecina nas odrastala.

Međutim svako ko radi na sebi, zna da uvek polazimo od sebe i
 da biti dobro – je preduslov kako bi bili dobri za druge.

Samo tako možemo širiti radost umesto mržnje, gajiti saosećajnost umesto osude, pružiti iskrenu podršku umesto ljubomore. Što više bude pojedinaca koji su dobro, to će zdravije biti društvo i generacije koje tek dolaze.