Lični integritet je aspekt vaše ličnosti za koji ne znate da vam fali, dok ga ne stvorite.
O ličnom integritetu ne pričamo dovoljno, a još ređe mu svedočimo u svakodnevnom životu.
Kako da ga očuvamo kroz uloge koje nosimo gde svaka od tih uloga podrazumeva fleksibilnost?
Kako ostati verna sebi u svakodnevnim izazovima koji lome ili jačaju karakter?
Definišimo prvo šta znači biti osoba od integriteta.
Integritet znači potpunost, nedeljivost. Kada govorimo o integritetu osobe tada se misli na ponašanje i ponajviše ono što je u pozadini ponašanja. Integritet uključuje poštenje i obazrivost.
Odrastala sam u okruženju gde se podrazumeva da održavaš svoja obećanja, da ne kasniš, jer vrednuješ tudje i svoje vreme, da poštuješ starije i odnosiš se sa istom dozom respekta prema svima podjednako, od čistačica i vozača, do direktora i profesora na fakultetu.
Jednom rečju imati integritet za mene je značilo biti u skladu sa opredeljenim normama i pravilima ponašanja.
Medjutim integritet je isto tako i rad na ličnom planu, rad na razvijanju osobe u potpunosti.
Nedavno sam slušala intervju fantastične Marte Bek, koja je harvardski doktor sociologije i proslavila se knjigom Pronađite svoju zvezdu vodilju, koju ja toplo svima preporučujem.
Pričala je o svojoj novoj knizi pod nazivom «The Way of Integrity. Finding the Path to Your True Self» u kojoj mnogo dublje istražuje definiciju života u integritetu.
Ako sam ranije verovala da imati integritet znači biti pošten i pravedan u odnosu prema drugima, zahvaljujući njoj sam razumela da imati integritet znači živeti u skladu sa sobom.
Fokus nije ka spolja, već na unutra – ka sebi.
Put ka integritetu je zapravo put ka sebi, ka celini, kada spoljni svet postaje odraz naše svesti i naših vrednosti. Kada ih živimo u svakom trenutku i ne zato što nas neko posmatra, već naprotiv baš onda kada to niko ne vidi. Kada ne radimo stvari iz moranja, jer to društvo od nas očekuje, već kad pitamo sebe da li to što radim je usklađeno sa tim u šta ja verujem.
„Ne možemo biti sretni ako su stvari u koje verujemo drugačije od stvari koje činimo.“ – Albert Camus
Jako mi se sviđa izraz koji najbolje dopunjuje ovu misao «Don’t just talk the talk, walk the walk» što znači da sa smo u stanju da stanemo iza svojih reči i da pređemo sa reči na dela.
Skloni smo tome da merimo koliko nam je dobro ne po tome kako se mi osećamo, već po tome kako naš život izgleda u poredjenju sa drugima u našem okruženju.
Danas postaje evidentno koliko ljudi priča jedno, radi drugo, a zapravo živi tudje živote.
Jedni veruju da će ih izgled učiniti uspešnijim i srećnijim, ali oni koji su to probali znaju koliko je takav uspeh prolazan.
Drugi se trude da steknu što više kuća, titula i poslova kako bi bili ispunjeni.
Medjutim ništa spolja ne može da nas usreći ako nismo ispunjeni na nivou duše.
Zadnje dve godine su nam pokazale koliko su krhi spoljni faktori sigurnosni i uspeha.
Danas svedočimo tome koliko je nestabilan svet u kome živimo i zato verujem da je bitnije nego ikada, da učimo da osećaj sigurnosti i ispunjenosti pronalazimo u sebi.
U svakodnevnom napredku i malim stvarima koje nas usrećuju, u navikama koje nas osnažuju, u svesnoj promeni fokusa sa negativnog na bar nešto pozitivno što nam se u toku dana desilo.
Kad su svi delovi nas, naše misli, naša uverenja, naše telo i naše ponašanje u sinhronicitetu, mi smo celina i kao takvi postajemo neprikosnoveni. Univerzum voli sinhronicitet i uskladjuje se sa njim. Kad se to desi osećamo se podržano, kao da nam nevidljiva snaga čuva ledja i daje potvrdu da smo na svom putu, na putu svoje istine.
Dok ako mislimo jedno, radimo drugo, a verujemo u nešto treće, niti mi znamo gde i zašto ciljamo, niti univerzum može da nas podrži, jer nije jasno koji deo nas treba biti podržan.
Mnogo toga može da promeni samo jedno od ovih pitanja ako ga postavljamo sebi u toku dana.
- Da li sam ja ok sa tim što sad radim ?
- Da li ja verujem u to što govorim ?
- Da li mi to što radim pruža mir ?
Da li ću reći ili uraditi nešto samo zato što znam da se to od mene očekuje ili ću izabrati da prećutim kada svi imaju šta da kažu i reći onda kada svi budu ćutali?
Kad sam počela da postavljam sebi ovakva pitanja, moje odluke su postale jasnije i bez griže savesti. Moji izbori su bili intuitivni, a odluke uskladjene. Gubila se potreba za dokazivanjem i objašnjavanjem.
Kad su nas kao decu učili da se lepo ponašamo naučili su nas i mnogo drugih stvari.
Da budemo nasmejani i kad nismo raspoloženi, nesvesno naučivši nas tako da budemo neiskreni.
Da slušamo starije i kad nisu upravu i tako smo naučili da ne postavljamo pitanja i kad ih imamo.
Da radimo uprkos bolu, jer niko te ne pita kako ti je i tako smo naučili da ne slušamo svoje telo.
Nećete verovati koliko često nam telo poručuje da nismo ok sa svojim životom, ali mi te znake ne čujemo, nismo naučili i navikli da mu verujemo.
Ja jako dobro znam šta znači «cilj ne pita kako se osećaš» ali pitam se gde je ta granica?
Da bi primetili koliko smo u skladu sa sobom, probajte jedan mali eksperiment.
Jedan dan u nedelji govorite samo ono što zaista mislite. Ne prećutkujte i ne lažite ni sebe ni druge, ne izgovarajte čak ni one male «bele laži» kako bi svima bilo prijatnije.
Probajte da prestanete da radite bar jednu stvar koju ne želite, a verujete da morate.
Bar 15 minuta dnevno izdvojite za nešto što volite, svaki dan i pratite promene koje nastaju.
Cilj nije da se zamerimo drugima, ali jeste da osvestimo koliko smo u skladu sa sobom i sa time što svakodnevno izgovaramo i radimo.
„Unutrašnji mir je naš dom, a integritet je nas put ka njemu i sve što priželjkujemo nas čeka baš tamo.“ – Marta Bek