Ova uloga nas stavlja u poziciju da gledamo u oči svojim strahovima i pomeramo granice svojih mogućnosti. Saznajemo koliko možemo da budemo jake i ranjive u isto vreme, da se rasplačemo zbog sitnice i da preživimo nemoguće.
Uloga kroz koju učimo umeće transformacije i rasta, prateći rast i razvoj svoje dece.
U procesu koga shvatamo da je mnogo bitnije slušati i zaista čuti, nego reći.
Uloga u kojoj svesno stojimo negde u pozadini, da nas ne vide, ali da znaju da navijamo najjače.
Ali isto tako biti majka znači stvarati, podržavati, pružiti reči podrške kada su one najpotrebnije.
Jer nije majka samo ona koja rodi, već ona koja gaji, osnažuje i vidi u vama nešto što je drugima nevidljivo.
Biti pokretačka snaga i energija za sve ono bolje, što želimo da bude u ovom svetu.
To je jako izazovna uloga, jer nas stalno iznova stavlja u poziciju da se preispitujemo i rastemo. Uprkos mišljenju da mi decu vaspitavamo, mi ih zapravo kreiramo svojim primerom.
Ne rečima, već svakodnevnim delima, koja radimo ili ne.
Obećanjima koja ispunjavamo ili zaboravljamo.
Ljubavlju i verom u njih, koju iskazujemo ili potiskujemo da ih ne bi « razmazili».
U poslovnom svetu ulogu majke nose lideri, ali oni pravi, lideri koji gaje nove i bolje ljude.
Lideri koji su spremni da prepoznaju i podrže talente drugih.
Koji usmeravaju ne toliko motivacionim rečima, koliko svojim primerom.
Biti lider ne znači kontrolisati, već inspirisati i usmeravati tako, da jednog dana oni za koje se zalažemo budu najbolja i najpotpunija verzija sebe.
Tehnike koje pomažu da aktiviramo kod dece i generalno kod ljudi ono najbolje u njima.
Preusmeravanje kritike u konstruktivno podsticanje.
Kada tražimo krivce i kritikujemo, mi time nikoga ne podstičemo, vec naprotiv, jos vise jačamo kod drugih uverenje da nisu dovoljno dobri.
A ljudi koji veruju da nisu dovoljno dobri, nikada ne daju i ne postižu svoj maksimum.
Kritikom ne dižemo standard i očekivanja, već ih zapravo spuštamo.
- Umesto da kritikujete, pokušajte da formulišete reči tako da deca uvide nove mogućnosti, a ne ograničenja:
- Šta misliš kako bi to mogao/mogla drugačije da uradiš?
- Čemu može da te nauči današnja greška?
- Šta misliš koju nam poruku šalje ova situacija?
- Šta sledeći put možes da uradiš drugačije?
- Šta može da ti pomogne da sledeći put uradiš to bolje?
- Kakav rezultat bi želeo/želela da postigneš? Šta može da ti pomogne u tome?
Kada decu ne kritikujemo, već usmeravamo, mi ih učimo da se kroz greške raste i da su svakom greškom bogatiji za još jedno iskustvo.
Na taj način ih programiramo da gledaju na život sa jedne lepše i pozitivnije strane.
Učimo decu optimizmu, navici koja će ozbiljno definisati i njih i njihova očekivanja od života.
Naš mozak funkcionise tako sto svesno bira iz gomile podataka, samo onu informaciju, koja potvrdjuje ono što mu je poznato.
Informaciju koja dodatno potvrdjuje naša uverenja i predstavu o tome ko smo, kakvi smo, šta možemo ili ne možemo. I zato jako je bitno da u gomili informacija, oni naviknu da vide nove mogućnosti, a ne dodatna graničenja.
Preispitivanje vrednosti i orijentacija na željeni rezultat.
Jako je bitno naučiti decu da znaju šta žele, a ne šta ne žele.
Kako praksa pokazuje, većina odraslih ljudi mogu da kažu šta ne žele, ali kada ih pitamo
«Šta ti zaista želiš» – većina iskreno ne zna odgovor na to pitanje.
Mala deca ga uvek imaju! I što duže sačuvamo u njima tu iskrenost prema sebi, i ne ograničavamo ih svojim procenam šta je za njih realno, to će im prirodnije biti da čuju svoju unutrašnju navigaciju i da realizuju svoje potenciale.
Pitanje «Zašto ti je to bitno» – jako dobro pitanje da postavljamo i sebi i drugima.
Odgovarajući na ovo pitanje postajemo svesni svojih dubokih vrednosti, koja su naša najjača unutrašnja motivacija.
Vežba – «Vizualizacija željenog rezultata»
Pred bitnim takmičenjima, sastancima i generalno novim potencialno stresnim situacijama, treba svesno da kreiramo u glavi željeni rezultat u svim mogućim detaljima.
Kako budemo više puta u glavi zamisljali i proživljavali željeni rezultat, kada dodjemo u realnu situaciju, imaćemo unutrašnji osećaj mira i stabilnosti, jer nam je situacija već poznata.
To je jedan od boljih načina da se borimo sa strahom od nepoznatog, koji je najcešći blokator za prvi iskorak ka nečemu novom.
Deca to često i sama rade, ali to da li će zamišljati sve najgore scenarije i programirati sebe na neuspeh ili će pak zamišljati pozitivne scenarije i biti spremni za uspeh, zavisi od toga čemu ih mi naučimo.
Setite se ljudi koji su vas u životu najviše inspirisali i koje ste najviše cenili.
Ko god to bio, ti ljudi su sigurno imali jednu zajedničku crtu – oni su verovali u vas, kada drugi nisu. Oni su u vama videli, to što drugi nisu. I oni su vam pružali kredit poverenja, tako da ste vi radili sve da ih ne razočarate i da dostignete sliku, koju su oni gajili o vama.
Uloga majke se često poredi sa ulogom dobrog kouča, nekoga ko ume da sasluša, da prepozna, da podrži i da usmeri, ali tako, da mi iskreno verujemo da smo sve uradili sami.