Odrasli smo u svetu gde se greške ne praštaju. Gde snaga podrazumeva okrutnost, dok se saosećajnost doživljava kao slabost. Ako smo pogrešili znači da nismo dovoljno dobri. Ako smo probali i nismo uspeli, znači nismo za to talentovani. Ako smo nekada poverovali u ljubav i bili povredjeni, verujemo da nismo za ljubav stvoreni. Medjutim u životu ništa nije samo belo ili crno. Ima toliko nijansi izmedju tih boja.
Radeći sa ljudima svakodnevno primećujem koliko nam je teško da priznamo poraz.
A skoro pa nemoguće nam je da se posle njega izdignemo. Nije samo problem u gubitku samopouzdanja i vere u sebe, već pored toga nosimo teret osude i mišljenja drugih ljudi.
Svi pričaju o tome da iza uspeha stoje trud, posvećenost i disciplina, ali retko pričamo o tome da zapravo i iza svakog neuspeha stoje nečji snovi, nečiji trud i nada na bolje sutra.
Nažalost nisu nas učili da se nosimo sa time. Nisu nam ukazali na to da su porazi i greške sastavni deo puta. Da su upravo iskustva koja nas najviše potresu upravo ta koja nas oblikuju.
Nijedno dete nije naučilo da hoda, a da pre toga nije 100 puta palo i ustalo.
Nijedan sportista nije postigao sjajne rezultate, a da pre toga nije osetio bol i razočarenje.
Nijedna knjiga nije bila napisana, a da pre toga nisu bile stotine stranica bačene u smeće.
Nijedno jutro nije svanulo da pre njega nije pao mrak.
Zato verujem da nam svima treba jedna promena perspektive i pogleda na uspeh, ali i na neuspeh.
Koliko često kažemo deci, ne plači, stisni zube, idi dalje, ali šta im time zapravo poručujemo?
Ne učimo ih sposobnosti da se nose sa svojim emocijama, već ih učimo da ih ignorišu.
Ne učimo ih da budu jaki, već ih učimo da budu bezosećajni. Deca koja su naučila da igorišu svoje emocije, postaju ljudi koji nemaju osećaja za druge. Deca koja nisu smela da plaču, te su «gutali suze», odrastaju u ljude koji emocije doživljavaju kao slabost, a slabost se ne toleriše.
Za osobe koje stoički prevazilaze životne patnje i probleme, kažemo da su jake. Dok najčešće iza te snage stoje ljudi, koje nisu učili da se nose sa svojim emocijama , već su ih naučili da ih blokiraju. Blokiranjem svojih emocija, blokiramo i svoju sposobnost da volimo i da verujemo drugima. Kao rezultat danas imamo toliko površnih, naizgled uspešnih, a duboko nesrećnih i usamljenih ljudi.
Zato mislim da je jako bitno da učimo da prihvatamo sebe u celini, sa svim svojim uspesima i neuspesima. Jer samo kada smo u stanju da prihvatimo sebe, bićemo u stanju da razumemo i druge.
Umeti priznati grešku, prihvatiti poraz, preživeti neuspeh, to su veštine koje nam daju moć regeneracije, neophodne za rast i razvoj kako na ličnom, tako i na profesionalnom planu.
Nije bitno koliko ste puta padali, već koliko ste se puta digli posle toga.
Neuspeh nosi u sebi veliku transformacionu moć. On nas tera da se umirimo, da se preispitamo, da posumnjamo i zahvaljujuči tome da sagledamo stvari iz novog ugla.
Neuspeh je škola života. Svaki put kad se desi nešto što vas slomi, postavite sebi samo jedno pitanje: «Zašto mi je ovo iskustvo bilo potrebno?»
To pitanje podstiče da sagledamo pozitivne strane trenutnog stanja.
Neke ljubavi jednostavno nisu trebale da traju, jer bi u njima nepovratno izgubili sebe.
Neke poslove nikad niste ni trebali da dobijete, jer da jeste nikada nebi saznali na šta ste sve sposobni.
Rezilijentnost je pojam koji se u našem jeziku odomaćio, a najtačniji prevod bi mogao biti otpornost. To je naše umeće da koristimo svoje resurse kako bi se nosili sa problemima i stresovima na emotivno i fizički zdrav način. Tome nas ne uče ni u školi, ni na fakultetu, dok je to jedna od ključnih veština neophodnih za život.
To je adaptacioni odgovor ličnosti koji ima zaštitnu ulogu. Ne može se reći da je taj odgovor urođen – on proističe iz kompetencija koja se oblikuju i usvajaju tokom sazrevanja i iskustva.
To je za nas dobra vest jer znači da ta veština može vremenom da se razvija.
Biti rezilijentan nikako ne znači da osoba ne reaguje na stres i da ne doživljava negativne emocije, već to da se na funkcionalan način nosi sa njima i prevazilazi ih.
Izraz je zapravo pozajmljen od inžinjerskih nauka, gde se odnosi na sposobnost fizičkog objekta da izdrži spoljni pritisak.
Kad mi je sin krenuo na Džudo, saznala sam jako interesantan podatak. Jigoro Kano, osnivač Dzudoa, nakon što je stekao majstorsku titulu u nekoliko vrsti Džiudžicua, odlučio je razviti borilačku veštinu koja bi omogućavala slabijim osobama da pobede mnogo većeg protivnika. Sa svojih 9 učenika razvio je pravac iz kog će nastati Džudo, u prevodu sa japanskog „Nežni put“.
Legenda kaže da je došao na tu ideju tako što je posmatrao kako se ponaša drveće za vreme oluje.
Velika čvrsta stabla su pod jakim udarcima vetra pucala i lomile su im se grane.
Dok se tanka vrba pod udarcima vetra savijala iz strane u stranu i tako zahvaljujući svojoj fleksibilnosti ostajala nepovredjena.
Iz toga izveo je zaključak da se prava snaga ne zasniva na čvrstini, već na fleksibilnosti.
Kako razvijati rezilijentnost
1. Za početak umirite se
Utišajte sve. Samo kada umirimo um i utišamo spoljne glasove u stanju smo da čujemo sebe. Dajte sebi vremena da proživite to iskustvo, da ga otpustite i napunite novom energijom.
2. Razvijajte fleksibilnost
Neuspeh nije razlog da odustanemo, već da se zaustavimo. Da napravimo presek stanja, da vidimo gde smo požurili, gde pogrešili i nakon nekog vremena provedenog u sagledavanju stečenog iskustva možemo da krenemo osnaženi dalje.
3. Promena fokusa i sticanje novih veštine
Kada smo fokusirani i dugo posvećeno radimo, neminovno sa vremenom gubimo motivaciju. Medjutim promena aktivnosti i sticanje novih veština, može igrati ključnu ulogu u razvijanju rezilijentnosti. Elizabet Gilbert pričala je o tome da dok je pisala svoju zadnju knjigu, osetila je prazninu i gubitak motivacije. Kako ne bi skroz odustala od knjige, rešila je da se posveti neko vreme baštovanstvu. Tako je iz potrebe da skrene pažnju sa pisanja, za par meseci nastao prekrasan vrt oko njene kuće, a dok je čitala o biljkama i učila kako da uzgaja, dobila je nove sjajne ideje koje je posle iskoristila u svojoj novoj knjizi „The Signature of All Things.“
4. Postavljanje novih ciljeva
Mnoga istraživanja ukazuju da postavljanje i ostvarivanje ciljeva olakšava razvoj rezilijentnosti. Ovako se razvija moć volje, kao i sposobnost da se kreira i realizuje plan. Preporuka je da ciljeve postavljate realne i sa konkretnim vremenskim okvirima, kako bi vas dodatno motivisali.
5. Budite radoznali
Kontrolisani izlazak iz zone komfora podrazumeva sporo i postepeno izlaganje situacijama koje provociraju nelagodnost, te tako pomažu osobi da prevaziđe strahove koji je oslabljuju. Svako novo iskustvo nas dodatno osnažuje.
6. Promena perspektive i optimizam
Rezilijentne osobe su sklone da veruju u dobar ishod. One naglašavaju pozitivne aspekte događaja i imaju tendenciju da sve što im se dešava, bilo da je dobro ili loše, posmatraju iz perspektive korisnog iskustva, a time i da nađu smisao u svakoj situaciji u kojoj se zadese.
Ogroman broj istraživanja upućuje na zaključak da se rezilijentnost može razvijati i negovati čitav život kroz jednostavne samoinicirane aktivnosti. Zato istražujte, probajte, grešite i idite dalje.